Марсија Херман-Гиденс је први пут схватила да се нешто мијења код младих дјевојака касних 1980-их, док је радила као директор тима за злостављање дјеце у Медицинском центру Универзитета Дуке у Дураму, Сјеверна Каролина.

Током процјене дјевојчица које су биле злостављане, др Херман – Гиденс је примијетила да су многе од њих почеле да развијају груди са шест или седам година.

„То ми није било у реду“, рекла је др Херман-Гиденс, која је сада помоц́на професорка на Гилингс школи за глобално јавно здравље Универзитета Сјеверне Каролине.

Она није могла да пронађе податке који би пратили почетак пубертета код дјевојчица у Сједињеним Државама. Зато је одлучила да их сама прикупи.

Деценију касније, објавила је студију о више од 17.000 дјевојчица које су биле подвргнуте физичким прегледима у канцеларијама педијатара широм земље.

Бројке су откриле да су у просјеку дјевојчице средином 1990-их почеле да развијају груди – што је типично први знак пубертета – око 10 година, више од годину дана раније него што је раније забиљежено. Пад је био још изразитији код црних дјевојчица, које су почеле да развијају груди, у просјеку, са 9 година.

Медицинска заједница била је шокирана налазима, а многи су сумњали у драматичан нови тренд који је примијетио непознати љекарски асистент, присјец́а се др Херман-Гиденс.

„Били су заслепљени“, рекла је.

Али показало се да је студија била прекретница у медицинском разумијевању пубертета. Студије које су рађене деценијама од тог тренутка потврдиле су, у десетинама земаља, да је доба пубертета код дјевојчица опадало за око три мјесеца по деценији од 1970-их. Сличан образац, иако мање екстреман, примијец́ен је код дјечака.

Иако је тешко раздвојити узрок и посљедицу, ранији пубертет може имати штетне посљедице, посебно за дјевојчице.

Дјевојчице које рано пролазе кроз пубертет изложене су вец́ем ризику од депресије, анксиозности, злоупотребе супстанци и других психолошких проблема, у поређењу са вршњакињама које касније дођу у пубертет.

Дјевојчице које добију менструацију раније могу такође бити у вец́ем ризику од развоја рака дојке или материце у одраслом добу, пише Неw Yорк Тимес.

Нико не зна који фактор, или што је још вјероватније, која комбинација фактора – покрец́е ранији пубертет или зашто постоје велике разлике на основу расе и пола.

Чини се да гојазност игра улогу, али не може у потпуности да објасни промјену.

Истраживачи такође истражују друге потенцијалне утицаје, укључујуц́и хемикалије које се налазе у одређеној пластици и стрес. И из нејасних разлога, љекари широм свијета су пријавили пораст случајева раног пубертета током пандемије.

„Видимо ове значајне промјене код све наше дјеце и не знамо како да то спријечимо. Не знамо шта је узрок“, рекао је др Андерс Џул, педијатар ендокринолог са Универзитета у Копенхагену који је објавио двије недавне студије о овим појавама.

Гојазност

Отприлике у вријеме када је др Херман-Гиденс објавила своју значајну студију, истраживачка група др Џула је испитивала развој груди у заједници од 1.100 дјевојчица у Копенхагену. За разлику од америчке дјеце, данска група је одговарала шаблону који је дуго описиван у медицинским уџбеницима – дјевојчице су почеле да развијају груди у просјечној старости од 11 година.

„Доста сам интервјуисан о буму пубертета у САД, како смо га назвали, а ја сам рекао, ’то се не дешава у Данској‘“, рекао је др Џул.

У то вријеме, он је сугерисао да је ранији почетак пубертета у Сједињеним Државама вјероватно везан за пораст гојазности у дјетињству, што се није догодило у Данској.

Гојазност је повезана са ранијим периодима код дјевојчица од 1970-их. Бројне студије су од тада утврдиле да дјевојке које имају вишак килограма или су гојазне, имају тенденцију да добију прву менструацију раније него дјевојке просјечне тежине.

У једној деценијама дугој студији која је рађена на узорку од скоро 1.200 дјевојчица у Луизијани, објављеној 2003. године, гојазност у дјетињству је била повезана са ранијим циклусима – свака стандардна девијација изнад просјечне тјелесне тежине у дјетињству била је повезана са удвострученом шансом за менструацију прије 12. године.

Истраживачи из Британије су 2021. открили да лептин, хормон који ослобађају масне ц́елије и који ограничава глад, дјелује на дио мозга који такође регулише сексуални развој. Мишеви и људи са одређеним генетским мутацијама у овој регији доживјели су каснији сексуални развој.

„Мислим да ових дана нема много контроверзи око тога да је гојазност главни узрок који доприноси раном пубертету“, рекла је др Натали Шо, педијатријски ендокринолог са Националног института за здравствене науке о животној средини која је проучавала ефекте гојазности на пубертет.

Ипак, додала је, многе дјевојке које се рано развију немају вишак килограма.

„Гојазност не може да објасни све ово“, рекла је др Шо.

Хемикалије

У деценији након Херман-Гиденсине студије, др Џул је почео да примјец́ује повец́ање броја препорука за рани пубертет у Копенхагену, углавном дјевојчица које су развијале груди са 7 или 8 година.

„Онда смо помислили: ’Да ли је ово прави феномен?‘“, рекао је др Џул. Питао се – да ли су родитељи и љекари постали „хистерични“ због извјештавања о студији др Херман-Гиденс.

У истраживању из 2009. на скоро 1.000 дјевојчица школског узраста у Копенхагену, његов тим је открио да је просјечна старост развоја груди пала за годину дана од његовог ранијег истраживања, на нешто мање од 10 година, при чему је вец́ина дјевојчица у распону од 7 до 12 година. Дјевојчице су такође добијале менструацију раније, око 13 година, око четири мјесеца раније него што је он раније пријавио.

„То је веома примјетна промјена у веома кратком временском периоду“, рекао је др Јуул.

Али, за разлику од љекара у Сједињеним Државама, он није мислио да је гојазност крива – индекс тјелесне масе данске дјеце у из 2009. није био ништа другачији него што је био 1990-их.

Др Џул је постао један од најгласнијих заговорника алтернативне теорије – да је за све то криво излагање хемикалијама.

Дјевојчице са најранијим развојем груди у његовој студији из 2009. године, рекао је, имале су највец́и ниво фталата у урину, супстанци које се користе да пластику чине издржљивијом, а налазе се у свему, од винилних подова до амбалаже за храну.

Фталати припадају широј класи хемикалија које се називају „ендокрини дисруптори“, који могу утицати на понашање хормона и постали су свеприсутни у животној средини у посљедњих неколико деценија. Али докази да они покрец́у ранији пубертет нису поуздани.

У прегледном чланку објављеном прошлог мјесеца, др Џул и тим истраживача анализирали су стотине студија које се баве ендокриним дисрупторима и њиховим ефектима на пубертет.

Методе студија су се веома разликовале; неке су урађени код дјечака, друге код дјевојчица, и тестиране су на много различитих хемикалија у различитим годинама изложености. На крају, анализа је укључила 23 студије које су биле довољно сличне за упоређивање, али није могла да покаже јасну везу између било које појединачне хемикалије и доба пубертета.

„Велики закључак је да постоји мало публикација и мало података за истраживање овог питања“, рекао је др Рус Хаусер, епидемиолог за животну средину на Харвард T.H. Chan School of Public Health и коаутор анализе.

Тај недостатак података је навео многе научнике да буду скептични према теорији, рекао је др Хаусер, који је недавно извијестио о томе како ендокрини поремец́аји утичу на пубертет код дјечака.

„Немамо довољно података да бисмо изградили јак случај за одређену класу хемикалија.“

Стрес и начин живота

Други фактори такође могу бити укључени у ранији пубертет, барем код дјевојчица.

Сексуално злостављање у раном дјетињству је повезано са ранијим почетком пубертета. Међутим, узрочне стрелице је тешко нацртати.

Стрес и траума би могли да подстакну ранији развој, или, како је др Херман-Гиденс претпоставила прије неколико деценија, дјевојке које се физички развију раније могле би бити подложније злостављању.

Дјевојчице чије мајке имају историју поремец́аја расположења такође изгледа вјероватније раније улазе у пубертет, као и дјевојчице које не живе са својим биолошким очевима.

Фактори начина живота као што је недостатак физичке активности такође су повезани са промјенама у времену пубертета.

А током пандемије, педијатријски ендокринолози из цијелог свијета примијетили су да се повец́авају препоруке за ранији пубертет код дјевојчица.

Студија објављена у Италији у фебруару показала је да је 328 дјевојчица упуц́ено у пет клиника широм земље током периода од седам мјесеци 2020. године, у поређењу са 140 у истом периоду 2019. (Ниједна разлика није пронађена код дјечака.)

Анегдотски, исто нешто би се могло догодити у Индији, Турској и Сједињеним Државама.

„Питао сам своје колеге широм земље и велики број њих је рекао да, виде сличан тренд“, рекао је др Пол Капловиц, професор педијатрије у Дјечјој националној болници у Вашингтону.

Нејасно је да ли је тренд узрокован повец́аним стресом, успоренијим начином живота или родитељима који су довољно блиски са својом дјецом да примијете ране промјене.

Неколико фактора највјероватније доприноси одједном. И многа од ових питања непропорционално утичу на породице са нижим приходима, што може дјелимично објаснити расне разлике у почетку пубертета у Сједињеним Државама, рекли су истраживачи.

Нова нормала

Деценијама су медицински уџбеници дефинисали фазе пубертета користец́и такозвану Танерову скалу, која је заснована на блиским посматрањима између 1949. и 1971. године око 700 дјевојчица и дјечака који су живјели у сиротишту у Енглеској.

Скала дефинише нормалан пубертет као почетак од 8 година или више за дјевојчице и 9 или више година за дјечаке.

Ако пубертет почиње раније од тих граница, љекари би требало да прегледају дијете на ријетки хормонски поремец́ај који се зове централни прерани пубертет, који може да подстакне пубертет вец́ у дјетињству.

Дјеца са овим поремец́ајем често се подвргавају скенирању мозга и узимају прописане љекове за блокирање пубертета како би одложили сексуални развој до одговарајуц́ег узраста.

Али неки стручњаци тврде да би старосни праг за узбуну требало смањити. У супротном, кажу, здрава дјеца би могла да буду упуц́ена специјалистима и подвргнута непотребним медицинским процедурама, које могу бити физички напорне и скупе.

„Постоји још много података који указују да 8 година није оптимална граница за одвајање нормалног од абнормалног“, рекао је др Капловиц. Године 1999. он је тврдио да би старосна граница за нормалан пубертет требало да се спусти на 7 година код бијелих дјевојчица и 6 година код црних дјевојчица.

„То није прошло баш најбоље“, присјец́а се он.

Тај став је, међутим, поткријепљен недавном студијом групе др Џула која показује да, од 205 пуберталне дјеце млађе од 8 година која су била подвргнута скенирању мозга, само 1,8 посто дјевојчица и 12,5 посто дјечака има мождане абнормалности што указује на централни прерани пубертет.

Смањење старосне границе остаје контроверзно, а многи педијатри тврде да је ризик од поремец́аја и даље довољно велик да оправда додатне мјере предострожности.

Други, попут др Херман-Гиденса, кажу да су промјене знак легитимног јавног здравственог проблема и да их не треба прихватити као нормалне.

„То би могло бити нормално у смислу онога што подаци показују, али не мислим да је нормално, због недостатка боље ријечи, за оно што је природа намјеравала“, рекао је др Херман-Гиденс.