Романије - Љубав побјеђује! 
Михаило Миша Јанкетић умро је 2019. а сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.
Ове недеље обележавамо рођендан једног од бардова југословенског театра – Михаила Мише Јанкетића. Рођен 24. маја 1938, глуму није ни планирао да упише, прва љубав је била књижевност. А онда је током студија отишао на радну акцију. Ту је био ударник, добио је одсуство да би потом отишао у интернационални камп 21 дан. Тамо се, по сопственом сведочењу, задржао са једном прелепом Аустријанком, и када се вратио у Београд изгубио је услов за следећу годину.
„Да бих поново имао дом и стипендију морао сам нешто да упишем и најједноставније ми је било да одем на Позоришну академију“, рекао је једном приликом Јанкетић.
И од тада су се улоге низале. Миша је играо и на филму и на телевизији и у позоришту. И једина је дилема остала – где је био бољи. А иза славне каријере крије се и потресна прича о његовом одрастању. Најтежи период у животу му је био током Другог светског рата када је изгубио мајку коју је убио њен школски друг.
„Мајка је радила на пошти. И тог дана кад смо испраћали колону партизана и дочекивали колону Немаца, мајка је од наших добила задатак да остане. Да и даље ради на пошти. Иако за Немце… јер ће наши опет доћи. Једнога дана испратили смо и колону Немаца. Са друге стране у град је ушла колона четника. Моја мајка Милица радила и даље на пошти. Сада за четнике. Убрзо су почели да је позивају у команду. Препознао ју је четнички главар, поп Маца. Некада су заједно ишли у гимназију. Поп Маца је у Пљевљима пронашао још неколико партизанских жена„, испричао је Јанкетић једном приликом за ТВ Новости.
Те жене су, како је рекао Јанкетић, морале да одлазе у команду.
„Једном када се спремала да иде на саслушање, мајка ми рече: ‘Циле, мене ће да убију’. Милену остављам теби у аманет. Ти да је чуваш и штитиш. Ти си мушка глава. Не дај је никоме, немој неко зло да јој учини. Није се више вратила моја мајка Милица. Залуду смо Милена и ја ишли у команду и молили да не убију нашу мајку. Једне ноћи, у Шеварима, убио ју је поп Маца, с другим партизанским женама. Њих девет“, испричао је Јанкетић.
Земаљска комисија Црне Горе за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврдила је 15. фебруара 1946. године на Цетињу да је Милорад Вукојичић, звани Маца, родом из Пљеваља, учествовао у убиству десеторо својих земљака. Документ о томе, број 1487, чува се у Државном архиву Црне Горе. Вукојичића је, 2005. године у мају месецу, Српска православна црква прогласила свецем, уз још седморицу свештеника.
Земаљска комисија је утврдила да је Вукојичић, са саучесницима Војиславом Коваљским и Милисавом Јестровићем „учествовао у хапшењу и стрељању мирних грађана града Пљеваља у 1944. години“. Међу Пљевацима говорило се и да је надимак „маца“ добио по нејговом омиљеном алату којим је убијао – мацоли.
У свом последњем интервјуу, Јанкетић је рекао како кад човек почне живот у трагедији, онда у младости стекне ужасни страх.
„Тешко се с тим живи и позориште је било идеално место да опоравим духовност, да се растеретим и да се, хајде да мало будемо и патетични, на неки начин сакријем од суровости живота. Тако да сам ја у позоришту пронашао животни пут, остварујући своје улоге и упоредо остварујућу своју породицу. Заправо, са своје четворо деце сам успео да повратим моју мртву фамилију. Чак сам им давао и та имена, јер сам сматрао да су моја деца била дуг према несталој мојој породици. И повратио сам је, тако да су моја деца сада и унуци – признао је Миша Јанкетић својевремено у интервјуу за Блиц.
На живот је увек гледао скромно, па тако и на своја глумачка достигнућа.
„Ја сам од живота добио много више него што сам се надао, а нешто мање него што сам могао. Касно сам стао на ноге. Морао сам да крећем не од нуле него из дубоког минуса, тако да је мој скор позитиван“, рекао је он тада и признао за чим једино жали:
„Остала ми је жалост што немам још један живот да га проведем на земљи и од земље. Природа је мој амбијент, она ми богати душу, тек на земљи сам свој на своме. Распродао сам све оних тешких деведесетих година, имао сам алате.“
Оно што можда многи не знају је да је Јанкетић 26. септрембра 1981. преживео и отмицу авиона тадашњег ЈАТ-а. Три мушкарца отела су ЈАТ-ов „боинг 727-200“ који је из Титограда полетео за Београд и више од 20 сати као таоце држали 98 путника и осам чланова посаде. Међу путницима били су и познати глумци Жарко Лаушевић, Михаило – Миша Јанкетић и Марко Николић, цео тим ФК Будућност…
„Ја то тада нисам доживео као неку опасност, већ као неку авантуру, нешто несвакидашње… Ми смо глумци мало деформисани што се тога тиче“, рекао је Миша Јанкетић у једном интервјуу.
Непосредно по полетању из Дубровника, где је авион слетео како би примио још неке путнике за Београд, тројица мушкараца наоружани пиштољима и ножем брзо су се издвојили и почели да вичу да је авион отет и да ће убити сваког ко им се супротстави.
„Летели смо преко Јадрана до Италије, па преко Грчке до Израела и Кипра. Ускратили су нам само путовање у Африку јер сам чуо отмичаре да су планирали да летимо за Јоханезбург. Нико нас није ослободио. Сами смо се ослободили. Чак су и стране новине писале данима ‘Не отимајте Југословенима авионе’, ‘Путници киднаповали киднапере’. Једино о чему сам бринуо је да ли ћу стићи на представу ‘Трамвај звани жеља’ у Југословенском драмском позоришту. И стигао сам. А када се завеса подигла, публика ме је дочекала великим аплаузом. Био је то најчуднији аплауз који сам добио у животу. Њима је било драго да сам жив, а ја то уопште нисам тако доживљавао“, рекао је Миша Јанкетић својевремено.
Михаило Миша Јанкетић преминуо је 15. маја 2019. године а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
