У породичном дому, смјештеном на „капији“ села Газиводе, прислоњеном уз Соколац, на „мајчевини“, простору на коме је рођена његова мајка Слободанка, пензионерске дане проводи Драган Јоловић, ратни војни инвалид и негдашњи јунак атлетских стаза. Тихује добри човјек, силно се трудећи да своју муку не преноси на друге, па и на своје најдраже. Рве се храбро са здравственим невољама; још незарасле ратне ране га не спречавају да ради и оно што је непојмљиво да може човјек чије је тијело звјерски разорила граната у минулом Одбрамбено-отаџбинском рату. Кажу, такав организам се ријетко рађа под капом небеском. И само такав, челични организам, могао је да побиједи смрт, која је, као Дамоклов мач, мјесецима пријетила Драгану у београдским болницама.
Нашaо сам се у кући Драгановој у смирај овогодишњег јануара, срео се са осмијехом који никада нећу заборавити, ведрином којом не зраче ни најздравији и најсрећнији овоземљани. Дошао сам да са њим поразговарам о много чему, а понајвише о једној од најљепших страница његовог животописа – краљици спортова, атлетици.
И данас, када листа спортске успомене, Драгана притишће жал што је, како каже, касно ушао у атлетику.
– Када сам јарко желио да се бавим атлетиком, у Сокоцу није било атлетског клуба, а други спортови ме нису привлачили. Због тога сам касно ушао у атлетику. Свој атлетски потенцијал сам испољавао на крос- такмичењима, на којима сам био најбољи у мојој генерацији. Прво веће атлетско радовање доживио сам 1978. године, када сам био први на уличној трци у Сокоцу, која се организовала поводом обиљежавања 25. маја, Дана младости – прича Драган, а лице му покрива црвенило, знак узбуђења, које га редовно прати када казује о тим срећеним данима младости.
Године 1979., у Соколац, захваљујући тадашњем предсједнику општине Јовану Беатовићу, човјеку који је остао упамћен по изградњи новог стадиона „Бара“, Парку бораца Романије и Хотелу „Романија“, по други пут, долази Ранко Рашо Милошевић, који је шездесетих година 20. вијека, тренирајући соколачке гимназијалце, ушао у легенду. Тада су прве озбиљније кораке у краљици спортова направили Неђо Ђуровић, Славко Копривица и многи други, од којих су Неђо и Славко доживјели звјездане тренутке у атлетици, били прваци Југославије.
Долазак великог тренера и човјека, обрадовао је јунака ове приче.
– Похађао сам трећи разред у Средњошколском центру „Слободан Принцип Сељо“, када је стигао Рашо. Основао је Атлетски клуб. Млади су масовно почели да се баве атлетиком. Међу њима су била и моја млађа браћа – Данко и Душко, као и бројни моји вршњаци. У Сокоцу је организовано велико, традиционално такмичење – Крос ученика основних и средњих школа, на коме сам освојио друго мјесто у конкуренцији ученика трећих и четвртих разреда средњих школа.
Великом тренеру и ентузијасти Лазару Ћировићу, из Атлетског клуба „Сарајево“, запели су за око соколачки младићи, чудесних физичких предиспозиција. Тако се и Драган нашао у великом клубу, крајем 1979. године. Већ идуће године, био је у екипи АК „Сарајево“ на зимским припремама у Улцињу, што је био знак да на њега озбиљно рачунају у предстојећој атлетској сезони.
И, заиста, све је кренуло као у најљепшим сновима. Највише су му одговарале такозване „средње пруге“ – трке на 800 и 1.500 метара.
– Те 1980., на Купу Југославије, на 1.500 метара био сам трећи. У јуниорској репрезентацији Југославије, на познатој Партизанској олимпијади у Фочи, освојио сам треће мјесто. Био сам тада најбољи у јуниорској конкуренцији у БиХ – прича нам Драган.
Након сјаних резултата у АК „Сарајево“, Драган одлази 1980. у ЈНА, у Тузлу – род Пјешадија брдско-стрељачко-планинска. Тада прекида активно бављење атлетиком, али је присутан и запажен на војничким такмичењима. У сјећању из војниковања му је велики успјех на Кросу хиљаду војника, када је први прошао кроз циљ и учешће на Првенству Сарајевске армијске области, на коме је освојио три златне медаље – у тркама на 800 и 1.500 метара и штафети четири пута стотину метара.
Послије одслужења војног рока, слиједе студентски дани и озбиљни тренинзи на атлетским стазама сарајевског стадиона „Кошево“, припреме за Драганове звјездане тренутке у краљици спортова.
– Тренирали смо два пута дневно. Већ у 21. години, 1982. године, био сам један од најбољих сениора у Југославији. Освојио сам треће мјесто на Купу Југославије, био четврти на државном првенству, први пут наступио за репрезентацију Југославије на такмичењу у Великој Британији, а потом на Првенству Југославије доживио повреду од које сам се дуго опорављао. Тада и почињу моје невоље изазване повредама – с призвуком туге у гласу казује Драган.
Био је Драган јачи и од повреда, у 1983. години пласирао се на дворанско такмичење у Ријеци, наступао за репрезентацију Југославије, учествовао на познатом Ханжековићевом меморијалу, а у јуну исте године, пред Куп Југославије, доживио тешку повреду ноге. Договорио је сарадњу са знаменитим тренером Ацом Петровићем, који га је раширених руку дочекао у граду атлетике – Ћуприји. Захваљујући Драгановој челичној вољи, задржао је мјесто у репрезентацији, трчао на 1.500 метара у Бечу и Торину, на дворанским такмичењима. Претјерао је са тренинзима, фанатично желио напријед и доживио додатне повреде, које су га одвеле на операциони сто у београдску клинику „Бањица“.
Дубоко разочаран, Драган је 1985. године објесио спринтерице о клин; почео је живјети са успоменама.
– Вратио сам се у Соколац, дослужио војни рок 1986. године. Примили су ме у Спортско друштво „Гласинац“ да радим административне послове, али непрестано су ми биле у мислима минуле атлетске године. Жао ми је што, због повреда, нисам заокружио један олимпијски циклус, па да видим шта сам са оноликом вољом и жељом могао да урадим на атлетској стази. Имао сам шест наступа за репрезентацију Југославије. Мој најбољи резултат на 1.500 метара je 3 минута 44 секуде и 77 стотинки, што је био тада трећи резултат свих времена у БиХ. Бољи од мене су били легендарни атлетичари Винко Покрајчић и Славко Копривица, a то човјека мора да испуњава срећом – каже Драган.
Рат је порушио већину снова Драганових. У трећој ратној години, гелери непријатељске гранате су му разорили организам. Био је потпуно непокретан, везан за инвалидска колица. Међутим, вратила му се, нестварном силином, воља за животом, фанатично, као и у времену када је повријеђен побјеђивао на атлетској стази. Успио се ослободити инвалидских колица, што је изазвало дивљене међу љекарима, чије су прогнозе биле црне, пуне тешког песимизма. Појавио се и на соколачком стадиону „Бара“, да Неђу Ђуровићу и Горану Цијетићу помогне у раду са будућим асовима соколачке атлетике. Ипак, посљедице ратних рана су му стале на пут, нису дозволиле да обавља улогу тренера онако како би то он желио. У крилу своје породице нашао је мир.
Када га нападну црне мисли, отвара своју кућну архиву, листа успомене са атлетских стаза – чита извјештаје са такмичења, исјечке из новина, које је укоричио и сачувао од заборава. Радује се доласку унука – Вука, Лее и Лене, кћерки Ане и Иване, супруге Љиље, оца Сава, браће Данка и Душка, као и пријатеља, међу којима је најчешће ту његов кум – Данко Башевић, са којим се дружи још од основношколских дана. Када сви оду за својим обавезама, у тренуцима када завлада потпуна тишина, излази на терасу породичне куће, са које се поглед, преко гласиначке равнице, пружа до највиших висова Романије и види скоро свака кућа у Сокоцу. Очи му најчешће „застану“ над стадионом „Бара“ и гласиначким ливадама, са којих је кренуо у чаробни свијет атлетике.
Прошао је паклене дане живота, али, и поред претешких животних искушења, мора бити задовољан – показао је да је могуће бити херој у спорту и у животу.
