Љутомир Рундић је пилот у пензији, глумац, здравичар и књижевник, родом из Врабаца. Иако сада живи у Лозници, гдје је оснивач и предсједник Клуба писаца „Вуково перо“, Рундић се није одрекао родног краја, па је у књижевном свијету познат под надимком Романијски. Члан је Удружења књижевника Србије од 2013. док је на Југословенској књижевној сцени од 1984. године, када је објавио прву књигу пјесама.
– До сада сам објавио седам књига поезије, две књиге прозе и још много њих чека своје време за штампање. Ипак, мој живот представљају две збирке кратких прича „Досањано небо“ и „Досањано небо – други део“. Као дете сам маштао о свом родном месту Врапцима, да осетим своје крајеве кроз летове. И жеља се испунила, постао сам пилот и ово дело је закључак мојих жеља из детињства. „Досањано небо“ збирка је истинитих прича из летачког живота летача – навигатора, а неке од њих везане су и за Мостар, те људе са тих простора, јер сам једно време живео ту. Кроз 108 прича сачувани су догађаји и имена 1.008 људи. Моја жеља је била да људе који су оставили траг у мом животу сачувам од заборава – рекао је Рундић.
Стрпљиво, док чека да трећи дио његове животне приче угледа свјетлост дана, осврнуо се на статус умјетника.
– Књижевна сцена у Србији и Републици Српској се не разликује много. Није то „бајна“ позиција, дошло је неко Миљковићево време кад сви пишу. Време када се не гледа квалитет, довољно је да имате новац за штампу. Филтер квалитета прије објаве не постоји и онда у поплави писања и штампе ретко се нађе добро дело. У свету младих стваралаца и љубитеља писане речи време виртуелног живота је искварило и писце и читаоце. Деца нам у школама читају сажетке уместо лектира, тако да смо од дела „На Дрини ћуприја“ добили опис у две жаргонске реченице. Хоћу да вам кажем да је све то утицало на квалитет оних који пишу и траже смисао написаног – појаснио је Романијски.
Кроз разговор и проблем данашњице схватамо да је једно сигурно – траг дрвене оловке се изгубио. Док се писало на папиру, било је много тога за читање; од када технологија лекторише ријечи, много се тога угасило а порасла је само завист и сујета.
– Недостаје нам права књижевна критика, сећам се када сам штампао прву књигу, живео сам у Мостару а рукопис сам морао слати у Београд на читање и оцену комисије која је дала дозволу за штампу. Увек говорим, немојте да претерујете, превелика је завист међу ствараоцима. Фонд речи нам је уништен.
Поред писања Рундић је велики љубитељ народног изворног пјевања. Зато се неријетко својим здравицама представља на гусларским саборима.
– Родољубиви стихови се уклапају у мој животни сценарио. Увек сам на оној страни која ће да чува нашу историју. Гусле су изродиле и сачувале нашу епску поезију, и сигуран сам да ће једног дана овај изворни звук предака почети да делује, јер оно што се данас назива музиком „убија“ српско чојство – закључио је овај посебан љубитељ ријечи и неба.
Рундић је добитник више награда и признања, међу којима Златне медаље за најбољу књигу поезије Удружења српских књижевника Словеније 2017, Специјалне награде манастира Бешеново 2017, Златне повеље побједника 27. међународног фестивала поезије „Панонски галеб“ у Суботици 2016, побједник „Песме године“ на Поетској позорници у Ћуприји 2015, те Златне повеље на конкурсу „Прљача“ Српског књижевног клуба „Вихор“ Дервента 2015. Активан је и у хуманитарном раду и тренутно обавља дужност предсједника Асоцијације добровољних давалаца крви Србије, РС и ЦГ Текериш. До сада је, као глумац – аматер, снимио шест документарних играних филмова.
