Романије - Љубав побјеђује! 
Ој, ти небо, бескрајно и плаво,
кад си кишу хладних суза лило,
кад си црној земљи млади живот дало,
јеси ли тада ти болом плакало?
Ој, сунце, злаћано, светло и жарено,
да ли си тада ти најјаче сјало?
Кад си храброг српског борца Пеђу,
уз своје топле скуте свило.
Ој, ливадо, мирисна и цветна,
да ли ти је зором душа била сетна?
Кад си јутром раним јединца сина,
росном росом ливадом умила.
Ој, ти оче и скрхана мајко,
кад вас стегне бол тешко и прејако,
колико је ваше срце чврсто,
колико су на души мучни боли били,
кад сте своје драго чедо у темеље српства положили.
И ливада која га је росом мила,
и сунчева зрака, што га је грејала
и свето небо кад је за њим сузе лило
и мајчино срце што га је брижно одгајило,
све је тугом и болом саломљено било.
Мирно спавај, уснули јуначе,
сањај снове, недосањане, нежне,
твоје године, вечно младе Предраже,
на крилима анђела нека леже.
Нина Радић, ученица Основне школе у Сокоцу
Објављено у 16.броју Соколачких информативних новина (децембар 1995.)
