Послије оног првог финала Купа Републике Српске у коме је Козара освојила побједнички пехар и тако ушла у историју нашег најпопуларнијег спорта, у Градишци су поново славили 11. јуна 2000. године. Славље је било велико јер је тога дана Козара тријумфовала у седмом финалу Купа Српске. На Градском стадиону у Бањалуци пред више од 5.000 гледалаца, фудбалери Козаре савладали су Слободу из Новог Града (1:0). Тај гол вриједна злата постигао је играч са бројем 10 Петровић. Било је то сасвим довољно за тријумф фудбалера из Градишке и ново славље, које је дуго чекано.
До финала Купа није било лако доћи: и Козара и Слобода су прошле тешке препреке да би онда у међусобном дуелу одлучивале о коначном побједнику. Обје екипе имале су велики мотив: Козара да се још једном упише у листу побједника, а Слобода да побједничким пехаром обиљежи велики јубилеј – 90 година постојања. Успјешнији су били фудбалери из Градишке: њихово учешће у седмом финалу Купа инспирисало је „десетку” из Козаре Петровића који је крунисао све напоре својих другова, саиграча, сручног штаба, руководства клуба и навијача. Славље је практично почело у 37. минуту
тим лијепим поготком, настављено је након завршетка финала, да би се онда уз побједнички пехар окупили сви фудбалери, стручни штаб, руководство клуба, навијачи… Градишка је подсјећала на неки јужноамерички карневалски град.
Пред само финале допирале су различите вијести из табора Козаре и Слободе. Екипа из Новог Града била је знатно хендикепирана јер су четворица стандардних првотимаца имала парне жуте картоне (Топић, Босанчић, Дашић, Иванчевић) па је велико финале о коме су толико маштали за њих остала само неостварени сан. Али, живот је то: кад човјек највише жели, догоди се нешто непредвиђено. Тако је било и са овом четворицом Слободиних фудбалера.
То, међутим, не умањује успјех Козаре који је потпуно заслужен и био је плод доброг и систематског рада у клубу. Директор Козаре Тихомир Чолић је у финишу првенства направио добар потез када је из скопског Вардара довео Сашу Петровића. Убрзо ће се показати да је то било мудро и да је Петровић представљао велико појачање за Козару. Тај момак је постигао гол одлуке у акцији у којој је офанзивни Керановић изнио лопту испред свог шеснаестерца, а затим је на средини терена лијепо проиграо Бабића, а он је на лијевој страни пронашао слободног Галића. Проницљиви Галић је лијепо убацио лопту у шеснаестерац, а онда је Петровић умакао одбрани Слободе и са десетак метара лијепим ударцем савладао противничког голмана – 1:0! Козара слави…
Наставак је донио буру, сијевале су варнице, али је све, и поред жутих и једног црвеног картона, завршено у смирујућем тону. Финале су водили: Радиша Врховац (главни) и Милорад Софренић и Душко Вујичић, као његови асистенти.
Козара – Слобода 1:0
Козара: Гајић, Перишић, Раца, Појић, Керановић (В. Чолић), С. Чолић (Лотина), Стјепић, Бабић, Галић, Петровић (Врањеш), Бороја.
Тренер: Славко Крстић.
Слобода: Вучен, Дрљачач (Вранешевић), Ивичић, Билбија (Ковачевић), Ђурић, Бероња, Бујић, Тодоровић (Ступар), Ћулибрк, Здјелар, Драгишић.
Тренер: Милан Вујасин.
Играч утакмице: Саша Петровић (Козара).
Бањалука, 11. јун 2000. године
