Да је шверц цигарета деведесетих година био државни посао у Црној Гори, односно начин да држава преживи санкције – то више није никаква тајна. Како су се и колико овим путем обогатили и неки појединци – било је само предмет нагађања. Баш о томе је својевремено до најситнијих детаља у својој књизи „Правила ћутања“ писао некадашњи председник Црне Горе Момир Булатовић. Открио је шему шверца цигарета, те како је у једном моменту читав посао преузео и милионе згрнуо Мило Ђукановић, тадашњи премијер, а данашњи председник Црне Горе.
Јавна тајна
Шверц цигарета је био добро организован с Италијом, а најмањи је проблем, писао је Булатовић, било успоставити везу са италијанском страном, односно с њиховим локалним криминалцима – они су дословно опседали црногорску владу.
– Свако с црногорске стране имао је свог партнера с друге стране јадранске обале. Могуће је да су Италијани већ тада били део неке веће целине, али се као такви нису представљали на овим просторима. Започео је велики посао састављен од много учесника. С временом, у Црној Гори је било преко педесет ауторизованих дилера цигарета. Ови су послови ушли у домен „јавне тајне“. Брзе шверцерске глисере, који за свега два сата преплове Јадранско море, грађани су доживљавали као оне који доносе пензије, плате, социјална примања… И тада је то била велика истина – написао је Булатовић.
Главни човек за ове послове у име црногорске власти – односно неко ко координира и надгледа деликатан посао – једно време је био Милутин Мишко Лалић, некадашњи директор црногорске агенције за страна улагања. Након што се Лалић повукао, све је прешло под непосредну контролу Мила Ђукановића, тадашњег председника владе Црне Горе.
Бар је тако, описује Булатовић, постао центар пословања, а све информације које је добијао у вези с „транзитом цигарета“ долазиле су непосредно од Ђукановића.
Лиценце за дуван
Због других државних обавеза Булатовић с временом није више толико активно пратио збивања у пословима шверца, већ је, каже, постао зависан од информација које је добијао од тадашњег црногорског премијера Мила Ђукановића, с којим је имао састанке двапут недељно.
– На једном од таквих састанака Мило је изложио проблеме везане уз шверц цигаретама. Рекао је да се овим послом бави преширок круг људи, да се више не може обављати успешна контрола, да цигарете све више улазе у сиве канале унутар саме земље, те да државни приход по овом основу озбиљно опада. Предложио је да се уведе више реда и смањи број „лиценци за дуван“. Ово је значило увођење монопола, односно одабирање оних којима ће бити омогућено да шверцују од оних којима ће то бити забрањено. Будући да је у питању био огроман новац, онда би и сама дозвола (лиценца) постала предмет куповине, што отвара нови круг корупције. Овај пут не ситне, до неколико стотина марака, већ крупне, корупције која се мери милионима. Због тога нисам одобрио тај предлог. Проценио сам да је мања опасност за државу затечено стање од онога које би настало применом мера које он предлаже. Дуго смо расправљали и закључили да се број домаћих партнера ипак смањи, али да их не буде мање од двадесет. Такође је одлучено да се Служба државне безбедности, односно група људи у посебном тиму, посвети контроли посла и обезбеди плаћање државних такса. У држави није било боље службе за ову намену, али какви су били конкретни људи који ће радити овај посао, показало је тек време – навео је Булатовић својевремено у својој књизи „Правила ћутања“, коју је недавно поново издала издавачка кућа „Вукотић медија“, и додао:
Новац преко Кипра и Швајцарске
– Том приликом и никада после, Мило Ђукановић, који је непосредно преузео сву контролу над овим послом, није помињао своје контакте са италијанским мафијашима. О њима сам сазнао тек касније и увек посредно, мада сам морао претпоставити да је укрупњавање, које је тражио с наше стране, морало да има исту последицу и са стране италијанских партнера. У игру су, дакле, ушли сами шефови мафије и ствар се нагло уозбиљила. На то је утицао и пораст обима промета. Толике количине се више нису могле плаћати готовином, као на почетку посла. Почеле су уплате на рачуне страних банака (Кипар, Швајцарска…), а уплаћивано је на десетине и стотине милиона марака. Због санкција и саме природе посла, све је вршено у дубокој тајности. То су били идеални услови да многобројни појединци из Миловог окружења дебело напуне своје рачуне, уместо рачуна Црне Горе.
Како је писао, с временом, како се тај „лоповски систем заокруживао“, у њему је сазрела одлука да се од свега дистанцира.
– Без шверца цигарета држава није могла да преживи и ја сам наставио да браним ово опредељење. Али тај посао је постао легло најгорег и најпримитивнијег згртања личног богатства под плаштом државних интереса – написао је он.
Додао је да је он одбио да на овај начин заради милионе, али је исто тако одбио и да у тај посао укључи неке блиске људи који су му то тражили.
Иако након дистанцирања више није био у стању да прати шта се збивало са даљим модификацијама шверцерских канала, јер је „према мени изграђивана завера ћутања“, голим оком се, наводи, могло видети да то све више постао приватни, уместо државни бизнис.
– Ускоро су на подгорички аеродром почели да слећу велики транспортни авиони крцати цигаретама. Дешавало се да их буде и по педесет у једном дану. Они уопште нису постојали. Барем тако су вођени са становишта државне администрације. Техника је била безобразно једноставна. Наиме, сваки је авион, приликом прелетања Подгорице, пријављивао квар и тражио дозволу за техничко слетање. По свим прописима, дозвола се издаје тренутно. Када авион слети, он мора бити под сталним полицијским надзором како из њега не би изашли ни људи, ни роба мимо царинске процедуре. Полиција би заиста окружила авион и организовала истовар и пратњу до оближњих магацина. Истоварени авион би одједном постао исправан и способан за наставак лета. Овлашћени полицијски чиновник би саставио записник о томе да ништа из њега није изнесено и лет је настављен са чистим папирима и празним трупом. И тако хиљадама пута. Цигарете су, дословно, падале с неба, а да их, у ствари, никада није ни било, потврђивали су они којима су донесене – написао је Булатовић.
Мафија се не шали
– Почетком 1996, када је започето укидање санкција СР Југославији, упитао сам Мила Ђукановића да ли је свестан да се сада мора прекинути посао шверцовања цигарета. Одговор је био потврдан. „Да ли је могуће да се то уради за месец дана?“, било је моје следеће питање. „Ја то могу да урадим за један дан“, узвратио је одсечно. Самоуверени Мило је заборавио да није лако изаћи из тог кола. Мафија не толерише прекид колања новца. Није важно да ли се неко намирио, па му лично не треба више. Новац мора стално да притиче, иначе… мафија се не шали ни са ким – завршио је Булатовић.
