Босна и Херцеговина, нова и трансформисана, у складу са Лисабонским споразумом, пунила би 18. марта тридесет година, али без рата, рушења, убистава… Била би богатија за неколико стотина хиљада грађана, скоро 100.000 младих људи који су изгинули и бар два пута толико оних који би се од њих родили, уз силне хиљаде оних који су се расули по свету. Очувана би била стара, вековна пријатељства и склопљена многа нова. И где би нам био крај, у све бољој и богатијој будућности.
Дете које се родило у марту 1992. већ има тридесет година и своју децу. То је готово половина људског живота, а свакако половина онога зрелог и продуктивног периода људског века. Велики период за појединца, али није занемарљив ни за људску заједницу.
Каква је то памет која нас је навукла да то избегнемо и прођемо све оно кроз што смо прошли, ако смо прошли?
Иако то није у целости била домаћа памет, плодно тле и семе били су домаћи и створени у интересу ранијих окупација странаца. Овога пута је одлучујући био утицај страног менаџмента, потпуно непотребно, а сада је јасно и крајње злонамерно, јер смо се ми већ били договорили.
Ево како је то било: свакако добри, скоро идилични односи међу трима националним странкама победницама избора 1990, почели су да се кваре чим смо остварили први задатак – коначни одлазак са сцене комунистичког режима. Предстојала је још мукотрпнија промена система у модеран демократски систем са тржишном привредом и неопходном социјалном политиком. Због тога сам одмах предложио експертску владу, али друге две странке то нису прихватиле. Док су тешке сенке сецесионистичких збивања у Словенији и Хрватској одјекивале и у Босни, прве чарке су настајале код поделе власти, са пуно превара, прегласавања и отимачине функција, а нарочито у сектору унутрашње безбедности. И то је у великој мери било условљено жељом друге две странке да њихове националне заједнице по сваку цену остваре отцепљење.
У свету у коме се поштују правила, закони и Устав, српска страна би била у најбољем положају – на тако крупну промену Устава Југославије и БиХ располагала је правом вета. Једнострана отцепљења Словеније и Хрватске су била подједнако противуставна као што је то констатовао и хашки судија Антонио Касезе. Мада је Немачка урадила много на разбијању Југославије, ипак је највећа одговорност на тадашњним светским хегемонима – англосаксонској заједници народа (САД и Уједињено Краљевство). Она је омогућила кршење не само Устава Југославије и република, него и кршење свих могућих међународних аката од Повеље УН, Хелсиншког споразума о границама до свих докумената о људским, националним и грађанским правима. Тиме је коначно поништила све мировне споразуме из 20. века, које је међународна заједница била дужна да штити и поштује.
УЗДА ЗА СРБЕ
Срби су у томе прошли најгоре. Само у 20. веку имали су победе у Првом балканском рату, Другом балканском рату, Првом светском рату, у Другом светском рату – и све су те победе обезвређене, а резултати поништени. Англосаксонци су се према Немцима после Првог светског рата понели тако да су за резултат добили устоличење Хитлера и нацизма. Неки аутори су ме погрешно разумели (као Џ. Стерн) да сам имплицирао одговорност Англосаксонаца за појаву Хитлера, а није тако. Хитлер се увек може наћи, али народ који није уведен у очајање неће за таквога гласати, како се то десило Немачкој после Првог светског рата, увођењем остракизма и наметнутим, неподношљивим компензацијама. Исти ти победници након Другог светског рата нису поновили ту грешку, него су Маршаловим планом пружили пораженим народима појас за спасавање, што је за резултат дало општи напредак Европе и света.
Међутим, исти победници Хладног рата су поновили ону прву грешку и по свету починили многа зла и злочине. Кризом у периоду од 1990. до 1999. наши западни савезници су извршили ревизију исхода свих ових ратова на српску штету и по укусу Хитлера и наших других непријатеља. Русија и Француска деведесетих нису биле у стању да нам помогну, а Англосаксонци су се, без отпора после победе у Хладном рату, понели према Србима као према Немцима после Првог светског рата. Уместо да интегришу своје привреде са руском и кинеском, да после распуштања Варшавског пакта и СССР распусте НАТО, створе нове међународне правне механизме и ојачају улогу УН, они су одабрали супротстављање, подривање и обуздавање развоја других нација што су по себи елементи нескривеног непријатељства и рата.
Код нас „обуздавање“ има јасну намеру – набијање некоме узде у зубе, а онда следи или ношење терета или – јахање. Каква је то слободна конкуренција и тржишна привреда када се за примат не бориш квалитетом и ценом, него „обуздаваш“ конкурента? Кад би сељак обуздавао и саботирао другог сељака, ако држава не би казнила саботера, избио би рат међу њима. Између сукоба и сусрета (цоунтер и енцоунтер), они су одабрали сукоб (цоунтер), иако би у сусрету прошли много боље, и свет и они сами. Тако смо на скуп и болан начин сазнали како то изгледа кад „неки победе“ и како им, у тој победи, нестане племенитости и мере.
ПРОГЛАШЕЊЕ РС
АЛИ да се вратимо на почетак.
Добри односи између три странке победнице избора у Босни 1990. трајали су све док нисмо остварили победу. Заоштравање у расподели власти и у службама присиле (државне силе) одмах је показало своју сврху, јер су те службе могле и морале да спрече наоружавање и организовање нелегалних снага. Док су наши разговори и даље трајали, муслиманска елита се све више груписала око МБО коју су водили Адил Зулфикарпашић и Мухамед Филиповић.
Они су уз подршку Алије Изетбеговића у лето 1991. предложили „историјски српско-муслимански споразум“ који смо ми здушно прихватили, али су напетости и даље трајале на основама ситних превара из крупних разлога – припрема за једнострану сецесију.
Почетком септембра 1991, у скупштини БиХ усвојен је закључак да на најважнијим питањима судбине БиХ неће бити надгласавања што је била потврда уставних одредаба.
Међутим, СДА је повукла подршку српско-муслиманском споразуму и Зулфикарпашића изложила жестокој критици због „издаје и шуровања“ са Србима, а већ 15. октобра је Устав сасвим погажен нелегалним продужавањем претходно већ закључене седнице и изгласавањем Декларације о независности без присуства и против Срба. Тада почиње конференција о БиХ у оквиру конференције о СФРЈ под вођством лорда Карингтона и амбасадора Жозеа Кутиљера.
Некако у то време Изетбеговић се вратио из Немачке и потихо нам саопштио да је у Европи добио понуду коју не може да одбије. Тог 15. октобра суспендован је Устав БиХ са циљем да се потврди да Босна хоће да буде независна, без обзира како се до тог става дошло.
Конференција је обратила пажњу на дешавања у Босни тек када смо ми формирали Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини као једину могућу одбрану у ситуацији када је заједничка скупштина постала оружје против нас. Суспендовано је деловање институција и отворен простор за ванинституционално деловање што су закључили и муслимански интелектуалци Расим Кадић и други.
Улазак Босне у конференцију донео је значајне промене. Само злонамерни не би хтели разумети да је то што су Срби хтели оправдано и поштено, јер би исто добила и друга два народа. На доминацију нико нема право! Све док једна од страна на остатак света гледа као на нераспоређени ратни плен, немамо се чему надати.
Замислимо да тај плен добије, само за себе, страна која га жели? Шта онда следи?
Робовање целог остатка света. Тада поробљено човечанство не би могло бити ни потрошач производа тог тоталног хегемона – да би био потрошач, народ би морао нешто да производи. Јасно је да је перспектива била само у разговорима, али међународна заједница је више поштовала новостворено стање на терену свесно игноришући правне основе тога стања.
Одлуком Србије и Црне Горе да формирају СРЈ остали смо без снажног оружја легалитета Југославије. Остала нам је последња одбрана – одбрана наших права по Уставу БиХ. Зато је формиран парламент Срба у БиХ и то је одмах уозбиљило факторе у европској заједници, но СДА је наставила да гура ка независности на таласу инерције признања Словеније и Хрватске у којој је рат тек завршен. Настављајући деловање против Устава и без српских представника, СДА је 19. децембра службено затражила независност. То нас је натерало да прогласимо своју Републику, што је имало сасвим конкретан и практичан утицај на Бадинтерову комисију и целу европску заједницу да озбиљније схвате позицију Срба и интензивирају преговоре.
ВЕШТИ КУТИЉЕРО
НА овакву годишњицу ред је да се помену главни посредници у разговорима и припремању Лисабонског споразума и изузетне личности. Лорд Карингтон је био једна живописна личност, спонтан и духовит више него што је уобичајено за енглеску аристократију, са великим искуством у дипломатији. Без обзира на исходе, он није мрзео Србе и то је показивао нијансама које је требало пратити. Он нам је први саопштио неколико ствари које смо касније често сусретали, као: „знамо да су Срби у праву, али постоје нове реалности“. Као да нам је пребацивао зашто и ми не правимо „нове реалности“ на терену. И открио нам је да ће Европска заједница „по убрзаном поступку признати отцепљење република да би се спречило да Срби диктирају догађаје“. Стари лисац није сасвим сакрио иронију у својим речима.
Под његовим вођством је радио и први картограф РС Хенри Дарвин. Његов допринос је огроман – он је први картографски утврдио да се Босна може реорганизовати у три аутономна ентитета. То је она прва мапа БиХ произведена у оквиру конференције, на којој је требало радити у погледу путних комуникација и привредних целина, како је и било предвиђено споразумом. Имали смо намеру да и Дарвина одликујемо за допринос миру, али је он, нажалост, убрзо преминуо. Коначно, главни посредник је био португалски дипломата Жозе Кутиљеро, који је за нас био највеће и најпријатније изненађење. Поред преговарачких и дипломатских вештина и уважавања страна, видело се и изузетно образовање овог амбасадора. Професор Кољевић је имао обичај да у разговорима цитира Шекспира, па је било право изненађење кад је и амбасадор Кутиљеро наставио да напамет цитира оно што је Кољевић започео. Радовао се свакој и најмањој сагласности међу нама, преговарачким странама. Да није одбачен већ усаглашени Лисабонски споразум, вероватно би лорду Карингтону, амбасадору Кутиљеру и њиховом тиму била додељена Нобелова награда за мир. То би било заслужено.
Када смо сви изразили сагласност са основама Лисабонског споразума и спремност да довршимо мапе, ја сам у својој великој наивности дао егзалтиране изјаве медијима како је ово велики дан за БиХ, како су и БиХ и мир спасени, а што су добронамерни новинари попут Дејвида Бајндера објављивали као доказ српске оданости миру. Сви поменути су већ покојни и нека Бог да њиховим душама праведан мир.
ЦИМЕРМАН
Према ранијем договору отишао сам у Београд на састанак са председником Слободаном Милошевићем и амбасадором САД Вореном Цимерманом, одвојено. Цимерман се срео са мном у договорено време. Кад сам изложио суштину онога што је договорено, запазио сам код амбасадора Цимермана не само одсуство одушевљења какво сам ја имао, него чак и незадовољство.
– Мени се чини да је ово комадање.
– Никако – одговорио сам, пребацујући себи да нисам добро представио споразум.
– Никако, далеко је више комадање Југославије, јер нема споразума, а имали смо ратове. У Босни смо се договорили о унутрашњој реорганизацији и нема рата.
– Свеједно, мени то изгледа као комадање.
Остатак разговора је безначајан, јер сам ја одустао од убеђивања личности коју само куртоазно информишем, иако није учесник преговора. Договорили смо се да се видимо и у Сарајеву кад Цимерман дође у посету. До излаза из амбасаде дуж ходника и степеница, пратио ме један од средњих службеника амбасаде који је одлично говорио српски и студирао је код нас, чак и у Бањалуци. Неважно ћаскање завршило се на самом излазу његовим питањем:
– Хоћете ли видети Милошевића?
– Свакако. Да и њему објасним споразум.
– Треба да знате да ће он… бити убијен – рекао ми је Американац.
Запањио сам се и упитао:
– Шта? Ко ће га убити – питао сам, пропуштајући да упитам зашто.
– Убиће га Си-Ај-Еј (ЦИА).
– Шалите се. Па ви то не радите – рекао сам.
– Ми не, али неке службе и оперативци… Уосталом, видећете – одговорио је.
Већ сам био напољу, пренеражен, али одлучан да се саберем и размислим. Сабирање је било муњевито. Није ме упозорио да му не кажем, иако нас је у то време морао сматрати савезницима. У то време још увек нисмо имали сукобе, осим неких разлика у погледима.
Дакле, жели да му ја то кажем. Зашто? Да тиме услови и моје и његово понашање. Ако заиста хоће да га убију, неизбежно ће убити и мене. Пре него што проговорим, јер таква се тајна не говори ни Милошевићевом непријатељу. Такође, он не може знати да ја ово нећу рећи некоме другом или оставити написмено да се објави ако се то деси. При томе, све то ми је испричао на стубишту, које нико не снима, тако да би ако се то не деси лако демантовали. Једини закључак је био – то се неће десити, а сврха је да му ја кажем и да то утиче и на његово и на моје понашање и на међусобно поверење, јер председник Милошевић не би могао веровати Србину коме један Американац поверава такву страшну тајну. Моја одлука је – то нећу рећи никоме – чак ни Јовици Станишићу, јер би он морао да забележи и проследи… чак ни својој жени да се не забрине. Ово први пут саопштавам.
РУСИЈА И КИНА
КАД је након пар дана Цимерман посетио БиХ, није се састао са све три стране заједно него одвојено. Он и ја смо отишли у један познати угоститељски објекат у центру града, јер је мени било важно да то не буде нешто скривено. О споразуму скоро да и нисмо ништа говорили, осим што је Цимерман поновио свој став да је то решење лоше и да може бити лош пример другима. Како договарање може бити лош пример, помислио сам, али није било користи од убеђивања. Резултат те његове посете и сусрета са Изетбеговићем видели смо већ 24. марта када је СДА обелоданила да споразума неће бити. Касније је, након потписивања Дејтонског споразума, који је скоро исти као Лисабонски споразум, Цимерман јавно признао да је „амбасада била против тога споразума … тј. ја“ и додао “ изгледа да тај споразум и није био тако лош“.
Векови учења и искустава не значе ништа. Толико великих хегемона из прошлости је пропало или се смањило на природну величину своје националне државе. Поставља се питање где је крај. Поставља се питање шта би значила победа хегемона и успостављање једног трајнијег хегемона над целим светом. Перспектива таквог робовања није немогућа и у том светлу изгледа као да је људска врста у целини прецењена. Као да је прецењена и слобода и као да је непристојно у таквом свету пожелети слободу, дакле пожелети опстанак.
Колико би то требале да буду мале Русија и Кина да би западни свет био спокојан и срећан, када је њима и Србијица превелика. Мали и слободарски народи имају много разлога за опрез према разним интернационалама, јер Срби још не могу да се реше беде коју им је наметнула Коминтерна, а ни Ватиканска интернационала није била „србољубна“.
САД су себи дозволиле расизам који је признао Збигњев Бжежински када је рекао:
– Комунизам готов. На реду је православље!
Антитруски и антиправославни сентимент Бжежинског, који потичу из Европе, постали су темељ америчке политике код неколико председника. Како су то САД себи дозволиле?
Обуздавање и саботажа природних потенцијала једне земље-нације, морали би бити инкриминисани бар колико и свака друга нелојална конкуренција, само још строже јер је то акт рата. Аустроугарска је пред Први светски рат повела Царински рат против Србије. Више од целог века касније гледамо исти сценарио као да свет за то време није научио ништа.
Земље које се поносе својим послањем да шире и чувају демократију и слободе, теже да запоседну цео свет. Шта би радиле када би у томе успеле? То ни маштовити писци не би могли да нам дочарају, а ми се надајмо да нећемо сазнати.
