Данас се у Сокоцу на овом јединственом гробљу које није доказ смрти већ живота, сјећамо оних који су два пута сахрањени.
Породице ових див јунака и мученика су те 1996. године имали страшан избор, бирали су између својих огњишта и Републике Српске и одабрали су Српску и слободу у њој како за себе тако и за њих који овдје почивају, вјечно живи.
Излазак из Сарајева би за Србе био подношљивији да је Међународна заједница, која је читав рат изигравала хуманитарце, помогла. Није, нису помогли, они су посматрали патњу Срба који су као и током рата били препуштени сами себи.
Ко би кога могао натјерати да када бјежи, напушта своје огњиште и када долази непријатељска војска, носи и своје преминуле?
Ко би могао позвати, а да се тај позив послуша, да ископаш оно што си с патњом и муком под снајперским хитцима и гранатирањем сахранио?
Тешка су то времена била, али и тада наш народ је гледао мало даље, осјећао више. Видимо како се на Космету обрачунавају са српским гробљима, како уништавају споменике.
Сада знамо да би тако било и са споменицима у Сарајеву. Сарајеву и данас спремном на тензије, сукоб и затирање.
Ови простори су сигурна кућа и за живе и за мртве. Соколац је како у рату тако и у миру, како војно тако и цивилно увијек био државотворан. Гледао је да помогне, да збрине.
Људи овдје нису уништавали ничије надргобне споменике, овдје мирно почивају сви они од илирских до данашњих дана.
То је ширина горштачког духа, то је чојство људи, који су помагали приликом преноса и укопа ових јунака овдје.
Данас када се сјећамо страдања и егзодуса, када оплакујемо положено за слободу, желим да се сви помолимо и да углас кажемо поруку са овог крста: „Чекам васкрсење мртвих, али и живот будућег вијека“. Амин.
Начелник општине Соколац
Милован Бјелица
