Колика је само склоноста човека да око себе види непријатеље, да због тога ускраћује љубав према ближњем…
Највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. То је илузија, то је фантазија, то је изговор. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека „видовита“ жена и каже: „Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку“, па ми кажемо: „А, да, то је та…“ И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему… И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: „ништа нисам урадио…“ А, да ли мрзиш? „Па, то је људски“. Па, није… Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност.
Протојереј др Љубивоје Стојановић
