Портал Слободна Далмација објавио је занимљиву анализу лика и дела руског председника.
Било је то време када је „гвоздена завеса“ била дебело гвоздена, а пад комунизма и Совјетског Савеза замислив само у романима научне фантастике.
У то доба један млади КГБ-овац, када би долазио са свог посла из ДДР-а на одмор у Русију, за разлику од осталих колега није одлазио на ходочашће у Лењинов маузолеј већ мало јужније од Москве, у село Јасна Пољана, где је ишао да се поклонити генију који је тамо столовао и написао своја најбоља дела, Лаву Николајевичу Толстоју. Име тог младог КГБ-овца је Владимир Владимирович Путин.
Док су у СССР-у Путинове колеге свој мозак изграђивале на делима марксизма-лењинизма, Путин је свој већ у комунизму формирао на класицима руске књижевности којима је једна заједничка идеја: идеја панславизма и руске месијанске улоге у историји, те супериорности руског народа у односу на остатак декадентне Европе, пише Слободна Далмација.
Та идеја могла би се сажети у једној крилатици која у руској месијанској, панславистичкој верзији гласи: „Сви Словени у једној држави“, под руском чизмом.
Парадоксално, комунистички, атеистички Совјетски Савез и Варшавски пакт, а не руска месијанска религиозна мисао из 19. века, остварио је ту идеју, коју је мало покварио друг Тито фамозним „њет“ Стаљину.
Страшни сукоб
Један од најбољих познавалаца руске месијанске улоге међу словенским народима, словачки исусовац Томаш Шпидлик, у делу „Руска идеја“ објашњава да су Руси одувек осећали разлике између њих и остатка Европе, с мирисом властите супериорности.
Једна од најчешћих позиција у односу на Европу била је она у којој су Русија и Европа у суштинској опозицији. За Данилевског, такође Путину драгог аутора, једног од последњих панслависта, Русија није европска, нема ништа заједничког са Европом, а та ће ситуација, кад-тад, тврди, „довести до страшног сукоба“.
Данилевски је то написао у 19. веку, а не данас док Путинове трупе звецкају оружјем пред Украјином, која би хтела у интеграције с декадентним Западом.
Но, онда, млади КГБ-овац Путин могао се клањати по „јасним пољанама“ СССР-а свим великанима руске књижевности, где је уз помоћ литературе градио и данас гради политички пројекат, али само једног је морао у СССР-у читати тајно, као пубертетлија порнографију, то су дела Достојевског, кључне фигуре руског месијанизма и империјалног панславизма.
Достојевски је био проскрибирани писац од стране партије због три греха: непријатељски став према револуцији, ирационализам и религиозност.
Но Путина је већ тада очарала мисао Достојевског која начелно каже да је Запад заводљив, али да му се треба одупрети по сваку цену.
Један од омиљених Путинових романа су Достојевскови „Демони“, где кроз уста лика Шатова Достојевски исповеда: „Верујем у Русију, верујем у њено православље… Верујем да ће се велики догађаји кроз њу остварити.“ То је реченица коју Путин радо парафразира.
Ту су и записи из Дневника у којима Достојевски пише политичке мисли без литерарне форме, а Путин их радо цитира. Тако Достојевски пише: „Русији припада универзална мисија, па и она пацификације Азије и ширења“.
Па каже даље: „Идеја панславизма је толико колосална да несумњиво може тероризовати Европу, па и због самог закона самоодржања“. Па даље: „Главна грешка руске политике је што су њени циљеви умерени“. Па опет: „Ја верујем у долазак Христовог краљевства, како ће и када оно доћи тешко је предвидети… но оствариће се преко нас Руса пре него других… јер Европа, где су акумулирана толика материјална богатства, може већ сутра пропасти за вјеки вјекова.“
Трећи Рим
Кроз Достојевског верско постаје национално па Русија није држава већ религија, последња инкарнација хршћанства, трећи Рим.
Достојевски, најцитиранији Путинов писац у политичким говорима није само један од најгенијалнијих књижевника у историји, већ и великоруски, националистички митоман. Зато му где стигне Путин подиже споменике, па и недавно у Дрездену заједно са Ангелом Меркел.
Зато, када је Хенри Кисинџер за месечник Атлантик рекао: „Да бисте разумели Путина, морате читати Достојевског“, упркос збуњености многих, овај стари лисац јако добро зна шта је рекао.
Али зашто Путин не цитира Толстоја коме је ишао у ходочашће?
Толстој, за разлику од Достојевског, јесте био домољуб, довољно је прочитати „Рат и мир“, али није био националиста – митоман и није веровао ни у какву месијанску ексклузивност руског народа, већ у универзалну човечност без обзира на нацију, културу и веру.
Но Путин је, ипак, пре десетак година Толстојевом праунуку Владимиру Толстоју поверио израду документа за препород руске културе у којем је врло важна следећа реченица: „Русија није Европа, већ посебна цивилизација која не припада ни Западу ни Истоку“. Дакле, нешто невиђено у историји. Кроз Толстојевог праунука, ипак, није проговорио прадеда, већ – Достојевски.
С Русијом ће стога, све док не нестане ове великоруске месијанске митоманије, имати проблема не само словенски народи попут Украјинаца, Пољака… већ и цео Запад.
Дакле, Путину није ширење НАТО-а тек безбедносни проблем, већ је то проблем руске визије самих себе као „изабраног народа“ који треба покорити друге у месијански „руски свет“, радило се о ширењу НАТО-а или не.
Ако не верујете мени, питајте Кисинџера, пардон, Достојевског, закључује Ивица Шола за Слободну Далмацију.
