Како је Уставом прописано да закони ступају на снагу даном објављивања у “Службеном гласнику”, правна судбина одбране светиња била је, дакле, у рукама јавне установе којом су и даље руководили кадрови ДПС-а.
Када је, после вишемесечних преговора, формирана прва демократска власт у историји Црне Горе, јавност није крила велико нестрпљење и још већа очекивања. Највећи задатак је био да се промени злогласни закон о одузимању верске имовине, чему сам приступио пре израде печата новог министарства. Требало је радити брзо, али без грешака, како би нови закон био непробојан за све нападе који би могли да уследе. Зато сам инсистирао, између осталог, да се делови пресуда Европског суда за људска права уграде у најважније одредбе закона. Пошто су ове одлуке обавезујуће за домаће судове, њихова обавеза по новом закону их је учинила правно необоривим.
За само неколико дана обављене су консултације са црквама и верским заједницама, након чега су скоро сви њихови предлози усвојени. У најнеповољнијем положају био је барски надбискуп, који је предложене измене морао да пошаље на коментар својој правној служби у Риму. На мој изричит захтев, у разговорима са Српском православном црквом учествовали су и други представници власти, да ме касније закон не би сустигао. Сетио сам се речи Мајкла Игњација да законе треба припремати „на основу претпоставки о најгорем што су људи у стању да ураде, уместо оптимистичких очекивања о најбољем“. На исти начин сам поступио и током разговора о изради Основног уговора са Српском православном црквом, који су се одвијали практично у исто време.
Био сам изненађен када ми је један од страних амбасадора предложио да зауставим процес утврђивања законског текста – и вратим га на почетак организовањем дуге јавне расправе. Иако сам истакао да смо тек изашли из најшире јавне расправе о овом питању, као и да су се стекли законски услови за хитан поступак, поново ми је сугерисано исто. Затим сам завршио разговор објашњењем да власт чији сам члан већ дугује сву своју доброту у овом случају према грађанима који су ризиковали своје животе у најмасовнијим мирним протестима, а патријарх и митрополит највеће верске заједнице буквално лежао своје животе у тој гандијевској борби.
Поступак утврђивања законског предлога подразумевао је прибављање позитивног мишљења два министарства, једне канцеларије и једног секретаријата, усвајање предлога на седници посебне комисије и коначно одобрење свих чланова владе. У једном државном органу су покушали да одуговлаче са израдом мишљења, а у другом га уопште нису дали. Нисам дозволио да се то деси, али сам захтевао испуњење законске обавезе свих органа државне управе да међусобно сарађују. Цео посао је завршен и предлог законских измена, са свим потребним пратећим актима, достављен је влади и утврђен у року од 10 дана.
Када је предлог закона стигао у скупштину, водио сам захтевне, али коректне преговоре са представницима коалиције „Црно-беле”. Посланици окупљени око ДФ-а и Демократа били су изузетно конструктивни у томе што нису разматрали нити тражили измјену предложеног законског текста. Међутим, када је посланик УРА-е поднео оставку на ту функцију на дан гласања, на сцену је ступило политичко подземље ДПС-а, па је Државна изборна комисија одбила да верификује конкретан посланички мандат. Тиме је почело озбиљно потресање остатака уставног и правног система. То су потврдили и посланици опозиције ДПС-а, који су одмах у скупштини одржали слављеничку “прес”, а “новом реалношћу” назвали насилно укидање уставне норме да скупштина има 81 (а не 80) посланика. Срећом,Закон о управном поступку изричито је дозволио Скупштини да самостално одлучује о овом претходном питању и потврди посланички мандат, због чега је пали режим те ноћи претрпео први пораз од нове власти. Поводом рођендана Светог Василија Острошког, 28. децембра 2021. године, усвојене су измене и допуне Закона о слободи вероисповести.
Истог дана, опозиција је покренула кампању оспоравања усвајања новог закона. Стога сам се 30. децембра обратио готово свим међународним организацијама и дипломатским представницима у земљи којој сам доставио релевантну документацију и превод релевантног законодавства. Након тога је поменута кампања престала. Савет Европе је ставио тачку на ово питање поздравивши нови закон који штити имовинска права верских заједница, уз задржавање оних либералних решења која су раније позитивно оцењена.
Оба пута је предсједник Ђукановић искористио своје право да се врати, односно да прогласи закон, до краја искористивши прописане рокове и тако продуживши важење отписаног закона и агонију уморних грађана. Претпостављајући овакав развој догађаја, предвидео сам да ће нови закон ступити на снагу даном објављивања, а не после уобичајених осам дана. Осим тога, како је нови акт донет по хитном поступку, постигнуто је да је важење омраженог закона скраћено за пуних 16 дана. Међутим, током јануара 2021. године били смо у посебном интересу када је до доношења усвојеног закона важио стари закон ДПС-а и његове немуште одредбе о упису државне имовине на храмове и вјерску имовину.
Како је Уставом прописано да закони ступају на снагу даном објављивања у “Службеном гласнику”, правна судбина одбране светаца била је, дакле, у рукама јавне установе којом су и даље руководили кадрови ДПС-а. Због тога сам морао активно да учествујем у процесу именовања њеног новог руководства, одбијајући предлоге неких колега да део старог кадра остане на постојећим позицијама. Када је нови закон објављен 26. јануара, он још није био завршен јер је комплетан тираж „Службеног гласника” бр. 8/2021 био наопако, тј. нечитко штампано. Пошто сам упутио захтев да се исти број „Службеног гласника” прештампа и достави у року од 24 сата, Закон о слободи вероисповести је проглашен на Светог Саву, 27. јануара 2020. године.
У данима када су ме интензивно тражили да поднесем оставку на место министра, припремао сам владин, а потом и други званични одговор на иницијативе које су захтевале да се новоусвојени закон прогласи неуставним. Након подношења захтева за моје разрешење, министарство на чијем сам челу донело је нови Правилник о Јединственом регистру верских заједница, којим је омогућено уређење службених књига, обнављање постојећих и упис нових.
Од првог до последњег дана мог рада у Влади био сам затрпан кривичним пријавама које су подносили различити подносиоци захтева, а које су имале за циљ да ме спрече да радим свој посао. Захваљујући великом раду и несебичној помоћи мојих најближих сарадника, на челу са државним секретаром Вукићевићем, успешно сам завршио преговоре са Венецијанском комисијом о реформи тужилачких закона, која је касније и усвојена. Направио сам први Етички кодекс за високе функционере, који је Влада прво одбацила, а потом усвојила неколико месеци након мог разрешења, пошто га је Скупштина, тек после мог разрешења, ставила на гласање и усвојила амандмане да пооштравају казне за силоватеље. . Нажалост, Влада је чак одбила мој предлог да се промени тзвправосудних закона који су омогућили законит и ефикасан избор председника Врховног суда,
Последњи допринос дао сам као јавни функционер тако што нисам желео да тужим било кога од јавних функционера и упорно злонамерних медија који су лажирали моје изјаве о веома осетљивим друштвеним темама. Лажи, међутим, нису заживеле. Перје Моше Пијаде, које су са највишег државног врха просули његови следбеници у Црној Гори, скупљали су пробуђени грађани. И поред свих глобалних изазова и локалне глупости, јавност данас све више разликује истину од лажи. То је највећи разлог за оптимизам када је у питању будућност нормалног политичког живота. Уосталом, вјерујем да ДПС никада више неће доносити законе у Црној Гори.
