У организацији Народне библиотеке Соколац и Планинарског друштва „Гласинац“, јуче је у планинарском дому Црвене стијене на Романији одржана промоција књиге – „Писмо Дису“ књижевника из Сокоца Миланка Боровчанина Ромсока .
Књижевник Миленко Јевђевић, модератор промоције је рекао да је ово Ромсокова „петнесета укоричена храброст и духовност и да се у њој преплићу и чемер и мед“, те да су на њених 350 страница станују обједињене изабране и нове пјесме аутора.
Слободан Ристовић, један од рецезената књиге „Писмо Дису“ је нагласио да је Боровчанин своје име „ућерпичио и тефтер Чегра са темељом на Сокоцу, те да бунтован, а побожно пркоса, води бој отимајући се о оловку умјесто копља.
– Увек нека аждаја реп надноси над овај атар који се зове ђедовина и очевина, на ране гробне и пологе тајне.Нађе се птица, углавном злосутница.Срби су крилати да би у небеса одлетели, јер је то тешко на земљи бити.Да нам није тих крила затрли би се. Ромсок је песник грке нарави, родољубне, оне која клија у дупљама кичме, квргава од убоја. Срчаном сачмом брани вериге и пепео под њом, истакао је Ристовић.
За њега је ова „песмарица од шест прозора трнка пуна стршљевине и воска који се претвара да је мед, а горак је и пчели која га је замесила и пред срце изнела на вид Видовдана.
– Ово је књига којој треба мир, да би се осетио мирис подрума и барутине. Одавно је он себе озидао, па се кроз сву Србију, ма где она била, може видети. Остао је у Републици Српској, да буде поетски гладишевац, међ пустоловима и барјацима, који се виоре на трну ко на Косову. Родољубив до под очну лику, изникао из чокота који су се осушили да их не би нека рука опоганила, носи кондир Косовом. Косово је багремица којом се огрнуо, да би Владимиру Петковићу Дису, натруковао писмо, у којој му све из брка у брк каже, па и то „да неће никуд и да не да ништа“. Што баш Дису? Ваљда због тога што је већина дала образ за на седло онима који јашу, а оставила змијски свлак онима који гамижу дедовином Светог Саве до ове која носи име кућевних међаша, рекао је Слободан Ристовић.
Говорећи о Ромсоковим стиховима, Ристовић види њихове коријене дубоко везане за судбину рода коме је образ царство небеско и небо над кућом и кућном чељади, те да се тако зове и земља у коју смо се заклели.
„Не може се другачије тимачити ова поезија до овако. И не може је свако тумачити, ако није један од таквих“, нагласио је рецезент.
Књижевник Недељко Бабић из Милића, је рекао да се у Ромсоковој поезији на прво читање може примјетити да „понајвише има пјесама родољупки сведених у нарицаљку, која је каткад изведена на ниво афоризма.
„Ромскок је можда понаприје дитирамбски пјесник Романије, мада и тада сва његова нарицаљка је у грчу србо-завичајности. Неке од његових поема „Нећу никуд, недам ништа“познатије су у Аустралији и Канади него код нас. Нећу никад ја из Босне, са завјетне Романије и Писмо Дису у истом је мукопису. Када би неко у Републици Српској уприличио антологијски избор стихова, издвојених из појединачних пјесама, добродошли би му многи Ромсокови. Посебни трактати могли срочити о пјесмама посвећеним његовим пријатељима пјесницима. Миланко Боровчанин Ромсок је и прозни писац, аутор романа, књиге прича, приповјетки и путописа. Ромсок је морнар у облацима бола , рекао је између осталог Бабић.
У склопу промоције књиге „Писмо Дису“, присутној публици рецитовали своје и Миланкове стихове – Милад Обреновић из Рогатице, Слободан Ристовић са Златибора, Недељко Бабић из Милића, Миленко Јевђевић из Бања Луке и Миланко Боровчанин Ромсок.
Миланко Боровчанин је члан Удружења књижевника Републике Српске и аутор два романа , четири књиге прича и приповједака, седам збирки пеозије за одрасле и једне за ђецу, те једног путописа и антологијске поеме „Нећу никуд, не дам ништа“.