Ко је био Валериј Легасов, херој Чернобиља који је спасао милионе људи?

Иако је био свјестан дугорочних посљедица радијације, Легасов је у Чернобиљу провео четири мјесеца одмах након катастрофе. Такође је открио фундаменталну грешку у дизајну реактора и објаснио је свијету.

Као да сама тема Чернобиљ није довољно мрачна, мини серија америчког ХБО-а почиње самоубиством човјека који је водио истрагу ове нуклеарне несрец́е.

Али прије него што је умро, Валериј Легасов оставио је Чернобиљске мемоаре преко аудио снимака. Совјетски научник је највише учествовао у прац́ењу ове нуклеарне експлозије која се догодила у Украјини 26. априла 1986. године. Иако он данас не може да исприча своју страну приче, оставио је свијету своју истину прије него што је себи одузео живот.

Ко је Валериј Легасов?

Валериј Легасов (51), совјетски неоргански хемичар и пуноправни члан Академије наука Совјетског Савеза, шеф комисије која је истраживала Чернобиљску катастрофу, извршио је самоубиство 27. априла 1988. године, двије године и један дан након највеће катастрофе у историји човјечанства. Прије него што се објесио у својој канцеларији, снимио је аудио снимке у којима је открио раније непознате чињенице о катастрофи.

Тиме и почиње популарна серија, да би се онда вратила на сам догађај од 26. априла 1986. године.

Да подсјетимо, сигурносни тест нуклеарног реактора 4 довео је, невјероватном комбинацијом грешака у дизајну и људског немара, до незамисливе катастрофе. Језгро нуклеарног реактора није се само истопило већ је буквално експлодирало, а њен екстремно радиоактивни садржај расуо се кроз кров који је уништен експлозијом, по подручју електране.

Дим из уништеног реактора, који је садржао честице нуклеарног горива и продукте нуклеарне фисије наставио је да куља данима, док пожар коначно није угашен, а нова експлозија спријечена.

За то вријеме становници града Припјата, који је намјенски изграђен као ј у којем ће живјети радници нуклеарне електране и њихове породице, наставили су са свакодневним активностима, несвјесни колико се катастрофа догодила у њиховој близини. У ноћи експлозије, како се види и у серији, многи су изашли напоље па чак отишли и на мост, како би имали „бољи поглед“ док се радијација ширила.

Облак с радиоактивним честицама проширио се не само Украјином и Совјетским Савезом него и великим дијелом Европе. Тек кад је ујутру 28. априла Шведска детектовала повишену радијацију и дјеци забранила да излазе напоље, а амерички сателит снимио експлозију, свијет је сазнао да се у СССР-у догодила страшна нуклеарна несрећа. Совјетски режим је два дана покушавао да заташка шта се догодило.

Донео важне одлуке и тражио да се евакуише Припјат

У вријеме када се догодила катастрофа, Легасов је био први замјеник директора на Институту атомске енергије Курчатов. Постао је кључни члан владине комисије која је формирана да би се истражили узроци катастрофе и планирали ублажавање њених посљедица. Вјероватно би број погинулих и озрачених био много већи и мјерио би се у милионима, да није било пожртвованости особља електране, ватрогасаца и људи у наредним данима, недјјељама и месецима, који су учествовали у спречавању ширења још веће катастрофе.

„Ватра коју гледамо властитим очима испушта готово двоструко већу радијацију од бомбе у Хирошими. А то је сваког сата. Тако да, сат за сатом… двадесет сати након експлозије, дакле четрдесет бомби досад. И неће престати. Не за недељу, не за мјесец. Горјеће и ширити свој отров док цијели континент не буде мртав“, изговара лик који у серији глуми научника Легасова. Нико не може да потврди да ли је он ово стварно изговорио у данима након трагедије

Легасов је донио најважније одлуке како би избјегао понављање несреће и обавијестио је владу, укључујући и самог предсједника Михаила Горбачова, о ситуацији у области катастрофе. Није се устручавао да разговара са колегама научницима и новинарима о сигурносним ризицима уништене електране.

Инсистирао је на евакуацији читаве популације оближњег града Припјата, с 50.000 становника, што је након почетног противљења ипак урађено 27. марта 1986., 36 сати након несреће. Овај град је данас „град духова“.

Након евакуације, требало је да се заустави радијација из изложеног реактора. Легасов је наредио гашење пожара избацивањем пијеска и бора из хеликоптера. Након тога су роботи послати како би очистили кров од графита из језгра, али је радијација била толико велика да су се и они кварили. Тада је донио одлуку да пошаље „биороботе“ – људе у заштитним одијелима која ипак нису могла потпуно блокирати зрачење. Ови храбри ликвидатори нису смјели да проведу више од 90 секунди у чишћењу остатака на крововима чернобиљских зграда.

У августу 1986. представио је извјештај совјетске делегације на посебном састанку Међународне агенције за атомску енергију у Бечу. Његов извјештај је показао дубину анализе и искрености у дискусији о обиму и посљедицама трагедије. Том приликом је детаљно и искрено разложио разлоге и посљедице несреће – упркос томе што су дотад совјетски државни медији инсистирали да такве нуклеарне катастрофе нису могуће у СССР-у. На крају сједнице, Легасов је добио овације од колега због својих напора у заустављању катастрофе.

Иако је био свјестан дугорочних посљедица радијације, Легасов је у Чернобиљу провео четири мјесеца одмах након катастрофе. Такође је открио фундаменталну грешку у дизајну реактора и објаснио је свијету.

Дан послије друге годишњице катастрофе, Легасов је починио самоубиство тако што се објесио у својој канцеларији, након што је снимио аудио снимке. Према анализи снимака за ББЦ филм „Чернобиљ нуклеарна катастрофа“, Легасов тврди да је због политичког притиска изоставио спомињање совјетске нуклеарне тајне у свом извјештају за Међународну агенцију за нуклеарну енергију, тајну која је чак и од оператера електране крила информације о претходним несрећама и познатим проблемима са дизајном реактора.

Програм је имплицирао да је његово самоубиство било барем дјелимично због његове узнемирености јер није причао о тим факторима у Бечу, због забране да то накнадно учини и због штете која је нанесена његовој каријери због тих покушаја. У новинама „Буллетин оф тхе Атомиц Сциентистс“ написано је да је Легасов постао огорчен због неуспјеха власти да се суоче са манама у дизајну.

Легасовљево самоубиство шокирало је совјетску нуклеарну индустрију. Проблем са дизајном контролних шипки у чернобиљском типу РБМК реактора је брзо прихваћен и промијењен. Предсједник Русије Борис Јељцин постхумно је Легасову додијелио почасну титулу Хероја Руске Федерације 20. септембра 1996. године за „храброст и јунаштво“ показано у његовој истрази катастрофе.

Сахрањен је на гробљу Новодевичје у Москви.