Када се листају ратне успомене на Романији, посебно мјесто у тим сјећањима припада Болници Главног штаба Војске Републике Српске у Подроманији код Сокоца. У овај простор, који је у вријеме док се још није осјећао дах рата, био намијењен за Одјељење судске медицине, дошли су љекари и други медицински радници из сарајевских болница, а, прије свега, из Војне болнице, како су једноставнo ту установу називали. Рат их је потјерао из великог града, из мјеста гдје су живјели и радили за добро земље која је почела да се распада, умире, нестаје и полако постаје полигон необјашњиве мржње међу народима. Многи су у Соколац дошли, задржали се веома кратко, а потом кренули тамо гдје ће боље живјети. Погазили су љекарску етику зарад лагоднијег живота, али на сву срећу, било је и оних других у којима људско достојанство није могло уздрмати ни зло и стресно вријеме 92-ге, доба када је све злокобније и гласније почело да звецка оружје. Један од њих био је примаријус доктор Драгољуб Лазаревић, хирург свјетског гласа, али, прије свега, човјек, хуманиста.
Операције под петролејкама
Док је пролазио просторима будуће ратне болнице, у мисли су му долазили предратни сусрети са Романијцима у сарајевској болници, који су гласно изражавали срећу што су дошли „у Лазине руке“, да он им вида ране и спасава их од смрти. То искрено радовање, осмијеси кроз муку, су га заустављали на гори Романији, преклињали да остане на овој тврдој и поносној земљи, буде са народом што је „за слободу умирати свико“.
У Лазиној души није било простора за егоизам. Њему је љекарска етика била на првом мјесту, водила га тамо гдје је својим рукама могао да заустави сузе несрећницима. Знао је добро да му је ту мјесто и није могао наћи ниједан разлог због којег би кренуо даље.
Доктор Лаза, Бориша Стојановић, Томислав Таушан и њихове колеге, спасили су бројне животе рањеним српским борцима, цивилима различитих вјера и нација. Под свјетлошћу петролејке састављали су раздробљени организам ратника, борили се невиђеним хероизмом против смрти. Радили и спавали у Болници. Колико је било лакше носити тешке ране када их помилује Лазина рука.
Године су текле уз јауке санитетских возила подно Романије. Пред операционом салом дешавале су се праве драме. Секунди су одлучивали о животу и смрти. Сви одмах нису могли на операциони сто, али око искусног хирурга никада није погријешило. Знао је коме треба прво помоћи, а ко може да сачека на интервенцију. А било је и тренутака када ни чудесна моћ хирурга није могла у бескрај. Ти посљедњи откуцаји срца су племенитом доктору долазили у снове, будили га, али и рађали нови инат да истраје.
Орден за хуманост
Носио је доктор Лаза високи војни чин – пуковника, али у опхођењу са колегама и пацијентима никад се није могла осјетити крута званичност, већ комуникација која је саговорника брзо враћала у пријатно стање. Без тих врлина што их називемо једноставно и скромно понашење не може се ни постати велики човјек , стручњак на гласу.
Колико познатог хирурга воле његове колеге и пријатељи, показао је један дирљив сусрет организован, ових дана,у Сокоцу. На једном мјесту нашле су се колеге из Болнице Главног штаба ВРС, представници Санитетске службе Војске Републике Српске, општине Соколац, сусједних болница, ратни војни инвалиди. Дошли су да кажу хвала неуморном доктору Лази, који сада одмара у Балтићима код Сокоца, мјесту гдје је саградио скромну викендицу у вријеме када су многи са звучним именима из Сарајева хрлили према мору и тамо градили виле за пензионерске дане.
Начелник Болнице Главног штаба пуковник – доктор Томислав Таушан, предао је доктору Лазаревићу Орден Карађорђеве звезде – другог реда, којим га је одликовао предсједник Републике Српске др Радован Караџић и дарове особља Болнице.
Дирнуло је валиког хирурга високо признање, присуство и поклони његових колега. О оном што је урадио говорио је, као и обично, кратко, без истицања својих заслуга и свог имена. Он то другачије и не може.
Сада, када има неограничено вријеме за одмор, истински се радује тишини дома у Балтићима, простора који се наслања на Соколац. Не одушевљава га бљештавило Београда, гдје су му у личну карту исписали велико слово „Т“, што, „ у преводу“, значи „транзит“, чиме се на необјашњив начин „жигошу“ они што у престони град долазе са лијеве обале ријеке Дрине. То чудно „Т“, он – Јагодинац, никада неће моћи схватити. Због тога се с призвуком туге сјећа свог родног мјеста и радује што је у ратном времену остао да лијечи патњу народа на овим високим и пркосним просторима.
Много би, заиста, требало ријечи и реченица написати да би у њима стао само дио Лазине љубави према свом послу, оданости Романији и Републици Српској. Због тога и не покушавам да уђем у такав ризик. Можда би више од било каквих писанија, добро било нагласити оно што сам од великог човјека и хирурга чуо у првим данима рата, у вријеме када су се у подроманијској ратној болници водиле жестоке битке против смрти и рата : „Синко, само часна дјела човјеку пружају бескрајно задовољство.“
Објављено у 18-19.броју Соколачких информативних новина (фебруар-март 1996.)
