Највећи српски комедиограф и писац прича и есеја Бранислав Нушић /1864-1938/ умро је 19. јануара 1938. године.
Нушић је рођен у Београду као Алкибијад Нуша од оца Ђорђа, цинцарског поријекла, и мајке Љубице.
Његов отац био је угледни трговац житом, али је убрзо послије рођења сина изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, гдје је Нушић провео дјетињство, завршио основну школу и прве двије године гимназије.
Студирање правних наука започео је у Грацу, а наставио у Београду, гдје је и дипломирао на Великој школи.
Прва књига коју је Нушић објавио биле су „Приповетке једног каплара“ 1886. године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.
Као званичник Министарства спољних послова, именован је за писара конзулата у Битољу, а затим и за конзула у српском конзулату у Приштини, гдје је током службовања био свједок страдања српског становништва што је описивао у својим писмима која су постала позната као „Писма конзула“.
За секретара Министарства просвјете именован је 1900. године, а убрзо послије тога постао је драматург Народног позоришта у Београду, да би 1904. био именован за управника Српског народног позоришта у Новом Саду.
Заједно са учитељем Михајлом Сретеновићем основао је прво дјечије позориште.
У Београд се преселио 1905. године, гдје је почео да се бави новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом Бен Акиба.
Напустио је земљу са војском током Првог свјетског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој природи.
Најзначајнији дио његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Сумњиво лице“, „Ожалошћена породица“, „Покојник“…
Био је предсједник Удружења југословенских драмских аутора и члан Српске краљевске академије.
Нушићева дјела су од 1950. године до данас адаптирана у педесетак биоскопских и телевизијских филмова.
