У великом новогодишњем интервју за портал Бијељина Данас, Соња Караџић Јовичевић потпредсједница НС РС и кћерка првог предсједника Српске говори о “реалитy политици”, “тастатура- патриотама” који живе од лајкова, актуелним политичким дешавањима у БиХ, као и оцу Радовану Караџићу – његовом здравственом стању и условима у којима борави у британском затвору.
НСРС је усвојила Закључке и Декларацију у вези са враћањем надлежности. Све чешће се помиње рат и пријети санкцијама. Како оцјењујете актуелну политичку ситуацију у БиХ?
Напета и затрована, изазвана извана храбрењем ових изнутра. Стари рецепт за несрећу, назадовање и неповјерење. Невезано директно за Закључке и Декларацију, овакво стање се периодично понавља више од три деценије. Неквалитетна и наметнута рјешења из прошлости држе све нас у стању политичке и економске неизвјесности, под сталним пријетњема ратом и сукобима, уз уобичајене пријетње санкцијама за „непослушне“. Враћање надлежности је суштина враћања на изворни Дејтон и Устав, као гаранте мира и суживота. Ни мање ни више од тога. Погледи на вријеме и начин за овај процес могу бити различити, о томе се треба и мора разговарати, али суштински – чување и заштита нечега што гарантује мир апсурдно је сматрати ударом на мир. И злонамјерно. Ови помамљени изнутра никога нормалног не чуде – чуде наводне дипломате од знања и искуства. За ових неколико деценија нису се помакли са мртве тачке посматрања ствари црно-бијело, без икакве жеље и способности за дубље и шире сагледавање стања. Камо среће да црно на бијело посматрају и Устав. Толико тога се промијенило у свијету за ове три деценије, само се није промијенило то бахато срљање, ароганција и искључивост. С времена на вријеме се огласи понеко у свијету да укаже на бројне грешке разних западних администрација, а паметније и способније генерације дипломата никако да дођу на ред и исправе грешке на које им указују њихови сународници. Познато је да су, генерално у животу, немоћ и недостатак стварног ауторитета и аргумената разлог посезања за казнама и санкцијама. Неспособност за разговоре на истом нивоу, са уважавањем и размјеном ставова јесте резултат недостатка добре воље, интелигенције и толеранције. Треба мало труда, мање сујете и бахатости ако се заиста тражи рјешење, а не тражи се. Док год је тако, неће га ни бити. Силом наметнута рјешења, нису рјешења – до сада су то већ морали научити.
Сљедећа година је изборна. Какво је тренутно стање у Српској демократској странци и како оцјењујете данашњу снагу СДС-а?
Не знам какво је стање у СДС-у. Нисам у руководству странке нити учествујем у креирању политике. О ставовима и одлукама сазнајем као и већина колега – из медија. О међусобним односима, на жалост, знам и више него што то желим. Лично, мислим да је утапање СДС у коалицију СзП изблиједило идентитет странке, сувише је исцрпило, а ојачало партнере. Још 2014.године сам говорила да се то може десити. Видим да је све више таквих мишљења. Много тога што је одвајало СДС од осталих политичких организација, није више препознатљиво и то ми је јако жао. Овој земљи треба јака и здрава опозиција, прије свега јак и стабилан СДС као једини логичан предводник. Вјерујем да само таква опозиција може да се бори за власт конкретним адутима и гарантује боља рјешења када побиједи на изборима вољом народа. Не видим стварну корист и напредак у концепту политичког дјеловања искључиво и само кроз „пљување“ по власти, генерално и појединачно, без идеје шта и како треба другачије и боље. Странку је на овај или онај начин напустило на десетине људи и хиљаде гласача, а ја сам још ту и трудим се да чувам оно што је за мене права слика странке у коју сам уложила више од пола живота. Не занима ме како ко то тумачи. Одбијам да ми центар политичког дјеловања буде било који појединац или партија ван СДС и сматрам да толико расипање енергије у критиковање и нападе власти не оставља довољно енергије и снаге за сопствени развој и оснаживање, а додатно ојачава политичке ривале, намеће дубоку подјелу и непријатељство као једину тему око које се стално вртимо и уништава сваку шансу за договор о национално важним и пресудним стварима за које смо СВИ дугорочно одговорни. Такав наступ могу да имају појединци којима то „стоји“, али не видим смисао захтјева и очекивања да сви будемо исти, јер нисмо и не можемо бити, нити то треба овако великој странци. Настала је и развила се у богатству различитости њеног чланства и вођства. Стално ме изненађује колико много људи мисли исто. Са друге стране, није ми лако слушати коментаре о Српској демократској странци као издајничкој, бакировској и слично или игнорисати питања зашто сам још увијек у таквој странци. Све је то јако мучно.
У Парламенту често чујемо увреде и тешке ријечи. Некада се сједнице Народне скупштине и прате очекујући управо такве сцене и вокабулар. Једном сте чак изјавили да су посланици „навикли народ на свађе“. Колико је данас политика „склизнула“ у реалитy?
Није „склизнула“, она је намјерно тако конципирана да политичка борба умјесто ривалства у тражењу бољих рјешења за све нас, постане такмичење у мржњи и пакости у циљу постизања личних поена и рјешења личних интереса, да направи дубоке подјеле у народу и непомирљиве разлике у свим, али баш свим сегментима живота. Да Српска дјелује слаба и нефункционална, поцијепана изнутра, константно ровита и погодна за нападе са свих страна. И сами кажете да се некада сједнице прате очекујући управо такве сцене и вокабулар. Сједнице без тога су изгледа досадне, без обзира колико су бројне тачке важне за појединце и друштво. Има толико добрих дискусија и приједлога који се медијски не експлоатишу јер нису на ивици конфликта, уз галаму и вријеђања. То није окружење и начин на који сам учена од људи коју су направили тај парламент и зато ми је немогуће да се понашам по том моделу. То ми не приличи ни по чему, ни по поријеклу, наслијеђу, образовању, васпитању, старости. Ипак, из реакција људи које срећем и који ми пишу, потврђује се да има довољно људи који цијене достојанствен и аргументован наступ, који подржавају и охрабрују пристојност и воле да виде политичко дјеловање које није дерање, скакање, вријеђање и перформанс за лајкове. Многима је било занимљиво и у међувремену им досадило. Изгледа да свако заступа народ онако како га сам види, доживљава и оцјењује. Немам никакву обавезу ни према коме да будем оно што нисам или што је неко замислио да требам да будем према туђим хировима и потребама, ма колико то било тренутно популарно. Функција коју вршим као потпредсједник НСРС додатно ме обавезује да чувам дигнитет институције, достојанствено је представљам, досљедно примјењујем Пословник и будем подједнако коректна према свим учесницима у раду парламента.
И у свакодневном животу као и на друштвеним мрежама, примјетан је говор мржње, салве увреда и примитивног начина изражавања, који је чини се постао неки стандард. Гдје су данас нестали манири, господствени и дамски начин изражавања?
Нису нестали, само их нема у јавном простору који одавно није слика реалног живота. У реалном животу има и љубави, поштовања, хуманости, алтруизма, али и стварног чојства и јунаштва. Ко може и ко жели то да види, његује и цијени, тај и види. У животу сам имала част да срећем много правих патриота, са именом и презименом, тако да ме „тастатура-патриоте“ не занимају. Не живим за „лајкове“ нити живим од њих. Тај кукавичлук скривања иза лажних имена и профила открио је заправо сво зло и пакост ситних душа са телефонима паметнијим од себе и са могућношћу изливања свог сопственог незадовољства пројектовањем на друге људе и ситуације. Несрећни људи су склони да посматрају вас у свом огледалу, па тако и виде оно што је њихова, а не ваша слика. Толико злобе, недостатак здравог хумора, заједљивости и пакости има ефекта само ако то допустите, ако мислите да је усмјерено на вас и не освјестите да је то јад и несрећа са којом ти људи морају да живе. Ви не морате.
Први предсједник Републике Српске Радован Караџић пребачен је крајем маја из затвора у Хагу у британски затвор. Јесте ли посјетили оца тамо, у каквим је условима и каквог здравственог стања?
Нисмо ишли у посјету. Процедура је компликована и прескупа, са правом на само два сата посјете. Болно је не отићи, али је још болнији растанак након само два сата. Све о условима и здрављу знам од њега, путем телефона. Он се никада не жали, па ми не остаје ништа друго него да вјерујем да је углавном добро, али и да је немогуће да добије и најједноставније прегледе и контроле, као што је на примјер колор-доплер крвних судова врата. Живи у мрачној просторији, слабог освјетљења, без дозволе да добије стону лампу. Без икаквог објашњења као и за низ других ствари на које само он, по затворским правилима, нема право. Чињеница је да Британија није спремна за пријем људи из других земаља и култура, посебно људи који су образовани и имају своје професионалне, културне, вјерске и дуге потребе. Пресудом му оне нису укинуте или забрањене – оне су онемогућене неспособношћу правосудно-затворског система земље у коју је смјештен мимо правила и Резолуција Уједињених Нација. То је земља која је себи узела за право да крши резолуције које је потписала и која врши притисак на све друге земље да их поштују, а сама их потпуно игнорише. При томе, његово пребацивање у земљу која није чланица Европске уније резултат је приватног договора британског министра и судије Механизма у Хагу, а на основу њихове својевремене сарадње у Хашком трибуналу на сатанизовању Срба под вођством познатог србомрсца Најса.
Упоредо са функцијом потпредсједнице Парламента РС и даље радите као љекар, специјалиста сте радиологије. Како из стручног угла гледате на ситуацију са ковидом-19, какве све снимке плућа сте држали у рукама током ове двије године од како траје пандемија?
Неко је за неке друге потребе рачунао оквирно број снимака које сам очитавала за ових 22 мјесеца и чујем да се ради о око 13.000 снимака, од чега су око 94% радиограми плућа. Било је свашта. Поносна сам зато што нисам бјежала од пацијената, са сваким од њих сам разговарала, била на располагању и ван радног времена. Ово је мој основни посао, тежак али и диван у исто вријеме, највише због пацијената који сврате само да се јаве, поздраве, захвале. Међутим, бројне вијести којима смо засути у медијима и агресивност у изношењу опречних ставова, бомбастични наслови, чак панични, афере са опремом, лијековима, кисеоником – ништа од тога није помогло да се боље функционише у новонасталој ситуацији која већ предуго траје. Подржавам разрјешења корупционо-криминалних афера, али се оне морају одвијати у правосудним водама, далеко од утицаја на пацијенте. Наш здравствени систем је исцрпљен, али је зачудо поднио ударе много боље него неки далеко модернији и развијенији системи који су веома брзо били на кољенима. И за нас је све ово било ново и непознато, учили смо много и у ходу, а учимо и даље. Дајемо се у потпуности, најбоље што знамо. Ипак, као и у свему, истичу се само лоше појаве и губи права слика.
Једном сте рекли да је животно мото којим се руководите- кад год можеш ради, изгледај и понашај се онако како ће пријатељима бити драго, а непријатељима криво. Да ли је то рецепт за успјех?
То је рецепт за мир са собом, Богом и драгим људима. Рецепт за живот у којем се радујеш свом успијеху без ликовања и туђем успијеху без зависти. Живот у којем искрено волиш, плачеш, смијеш се. Такав живот да га вриједи живјети, радити, стварати, борити се за оно и оне у које вјерујеш. Живот у којем изнађеш снаге да људима упутиш осмијех, испричаш неку шалу и даш на знање да знаш да је тешко, али се може. И да си ту, ако им затребаш. Ако је то успијех, онда да, онда је то рецепт.
Колико имате слободног времена и на који начин га волите провести?
Немам много слободног времена, али ми то одговара. Најбоље функционишем када имам обавеза, пословних и приватних. Када их реално нема превише, ја их „измислим“. Женама је то лако. У кући увијек има шта да се ради, а мене то психички одмара. Уз то музика, добар филм, серија, књига и увијек у кругу породице. Имамо много пријатеља и та пријатељства његујемо. Не допуштам да буду одређена и затрована политичким ставовима и ангажманима. Испуњава ме чињеница да сам вјеран пријатељ онима који ме сматрају пријатељем и за њих увијек имам времена.
На Вашој фејсбуку страници смо примјетили да имате доста пријатеља на естради. Једна од њих је и пјевачица Цеца Ражнатовић. Одакле потиче то пријатељство?
Један број људи са естраде сам упознала у различитим околностима и периодима и остали смо у другарским односима. Људи имају предрасуде и о мени и о њима, па када се такви људи сретну и поразговарају без оптерећења јавности, најчешће нађу много заједничких ствари које и иначе вежу потпуно обичне, нормалне људе. Један број људи сам „наслиједила“ из родитељских пријатељстава и комшилука и ти људи ме познају из мог дјетињства. Што се тиче Цеце, упознале смо се у једној емисији прије рата у Сарајеву, а зближиле захваљујући заједничкој пријатељици, покојној Исидори Бјелици.
Какву музику иначе слушате?
Немам неку одређену врсту музике, слушам све оно што ми се свиђа и што ми годи. Често то зависи и од тренутног расположења и прилике. И није битно да ли је нова или стара, у тренду или демоде, домаћа или инострана…важно је да ми се свиђа, да погоди „у жицу“, изазове емоцију. Вјерна сам својим емоцијама, некада превише, али ми није жао.
Вријеме је празника, остаје више времена за породицу и драге људе, како ћете провести новогодишње и божићне празнике?
Синови су одрасли и одавно иду са својим друштвом, па је дочек Нове године задњих година резервисан за супруга и мене. Знамо да себи приредимо прелијепо и незаборавно вече и тада и било када током године. Мој супруг је и мој најбољи пријатељ, одрасли смо заједно, знамо се цијели живот и могу да тврдим да ме нико не познаје толико добро као он, па је и то један вид гаранције за добар провод и уживање. Остали јануарски празници, укључујући и обиљежавање Крсне славе Светог Јована Крститеља проводимо у широком кругу породице и пријатеља. Јануар је за нас увијек посебно доба године.
Са Новом годином често иду и нове одлуке, која је ваша, на личном и приватном плану?
Не бих то назвала одлукама, прије су то жеље, наде и молитве. Све је то сабрано у поноћној молитви на Богојављење, али и у свакодневној молитви. У складу са тим и с обзиром на околности, доносим одлуке. Многе, мале или велике, не могу се донијети далеко унапријед и често су ствар ситуације и тренутка. Само да Бог да здравља, среће, љубави и мира. Тада се са мирним и чистим срцем лакше доносе и одлуке. И лакше се са њима живи.
