Рођена је 1373. године, као најмлађа кћи кнеза Лазара Хребљановића и кнегиње Милице, чукунунуке Вукана Немањића
Град Београд донео је данас одлуку да једна престоничка улица добије име по принцези Оливери.
На тај начин се, како је истакао заменик градоначелника Горан Весић, наставља са политиком да људи који су важни за развој нашег друштва добију улице.
– Принцеза Оливера била је пример жртвовања и мучеништва за свој народ – истакао је Весић и додао да ће Улица Петра Зрињског у Земуну бити преименована у Улицу принцезе Оливере.
Ко је била принцеза Оливера?
Оливера је рођена 1373. године, као најмлађа кћи кнеза Лазара Хребљановића и кнегиње Милице, чукунунуке Вукана Немањића. Имала је четири старије сестре Мару, Јелену, Драгану и Теодору, и два брата Стефана и Вука.
Дванаест година година, од 1390. до 1402, провела је у харему османског султана Бајазита Првог, као залог миру између њене породице и Османског царства. Једно време је чак била у заробљеништву монголског емира Тамерлана, као заточеница несрећних околности после Ангорске битке.
После битке на Косову, 1389. године, Србијом је, у име малолетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица. Зато је кнегиња тежину одлуке о вазалству Турцима и давању кћерке Оливере у харем, поделила са преживелим племством и црквеном јерархијом, те је тако коначну одлуку о слању Оливере у султанов харем донео Државни сабор.
Поред тога што је морала своју ћерку да пошаље Бајазиту, Лазаревићи су се обавезали и на вазалне обавезе према Османлијама, а то је подразумевало плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза. Због жртве коју је Оливера поднела, а како сведочи историја, пут из родног Крушевца ка Дренопољу, српски народ је посуо ружама, а чули су се повици: „Алал вера, Оливера“.
Харем се налазио у тадашњој европској престоници Османлија, у Дренопољу (Једрену), на реци Марици, око 250 километара источно од Крушевца.
„Умела је да избори шта се могло“
Иако није била ни прва хришћанка, а ни племкиња у том харему, многи су истицали да ниједна султаније пре ње, а која није прешла у ислам, није успела да стекне такав утицај.
Наводили су да је Оливера била „довољно мудра да зна до које границе сме да иде и шта може да добије“, те да је за своју породицу „умела да избори шта се могло“.
Малобројни писани извори из тог доба откривају да је Оливера с временом стекла посебан положај и снажан утицај на Бајазита. Међу стотинама жена у харему Оливера је постала једна од четири султанове законите жене — кадуне. У историјским изворима се наводи да је своје место у харему и султановом срцу често користила да помогне своме напаћеном народу и држави.
Потом је време учинило своје и између њих двоје се ипак родила љубав.
За све време боравка у харему Оливера је остала у православној вери. После битке код Ангоре (Анкаре) 1402, где је татарски емир Тамерлан нанео тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, заробљена је и Оливера.
Према османској традицији, Бајазит је 8. марта 1403. у татарском ропству на крају извршио самоубиство због срамоте која је била нанесена Оливери, а она је исте године ослобођена из заточеништва, захваљујући посланству које је њен брат Стефан Лазаревић, тада већ деспот, послао Тамерлану.
Вратила се у Србију 1403. године и нешто касније се трајно настанила на двору свога брата деспота Стефана у тадашњој престоници Београду.
Принцеза Оливера није се више удавала и није имала потомака. Последњи пут она се помиње у документима из 1443, као и да је годину дана касније преминула, међутим нико не зна где је сахрањена.
Филм о животу принцезе Оливере снимљен је 2013. године.
Поред именовања улице принцезе Оливере, данас су на седници Скупштине града Београда донесене и одлуке да се именују улице по другим важним личностима, а усвојен је и назив Обала јасеновачких жртава.
