Новембар затвара последње странице. Мирис јесени све снажнији. Није далеко ни дан када ћемо поздравити још једну зиму на Романији, треће ратне сњегове. У срце легендарне горе – Сокоцу, много тога што подсјећа на минуле јесени, али и много тога што не можемо наћи у истргнутим сјећањима.
Одлазе и враћају се браниоци српске земље. Предахну и поново, по ко зна који пут, крећу на линије српске одбране. Дах рата нешто другачији, ехо топовске јеке долази, али су паузе обојене тишином знатно дуже.
Дрина је крива што су успорили ход стројеви у соколачким фабрикама. Но, и поред тога, привредни живот траје и прикоси недаћама. Јесен која долази вјеровали или не, остаће да се памти и по промоцији једног новог производа. Наиме, у фабрици тепиха свијет је угледао свилени тепих. Новорођенче, коме су дали име „Фантазија“, биће по свему судећи темељ будућих успјеха у Фатесу.
Основци и средњошколци у учионицама. Све тече као и у мирним, нератним годинама. Штедња огрева придужиће зимски распуст.
Паркови и сви остали зелени простори нападнути стоком. Урбани чобани немају милости према градској љепоти. Руше је немилосрдно на ријетко виђен вандалски начин.
Звуци моторних пила пуне поподневне часове. Град се повија под теретом дрвљаника. Појединци постали власници правих стоваришта огревног дрвета. Рањене шуме плачу, али њихову тугу нико не чује. Закони и богови заштитници шумског блага у добокој илегали.
Свако рађање новог дана не може без пензионера. Групе старијих, пред киоском градске мљекаре, препричавају ноћне догађаје и чекају јефтино млијеко. Пси луталице упорно трагају за посном порцијом хране.
Ноћни лопови раде свој посао, а неизбјежна мета су продавнице и гараже. Краду све – од аутомобила до празних канти за гориво.
Роба из Суботице, Новог Пазара, Бијељине, на пијачним тезгама. Цијене полетјеле у небо. Кажу, нигдје не можете наћи скупљу робу, изузимајући наравно „Алијину“ државу. Препродавци с немирним огледом будно прате сва дешавања око њих, спремни да муњевито реагују ако се појаве инспектори.
Кафићи и кафане раде без предаха. Многи се жале на беспарицу, тежак живот, а празне столице нема за кафанским столом.
Ето, у таквом јесењем ритму живи Соколац, очекујући трећу ратну зиму.
Објављено у 4.броју Соколачких информативних новина (новембар 1999.)
