На који начин су одређене пјесме ушле у репертоар навијачких група скоро је немогуће објаснити. Одговор на то шта је руководило гомилу да прихвати неку пјесму као своју, а одбаци оне које су много прикладније, можемо да припишемо заумности коју музика има у себи. То је једино што о томе можемо да кажемо. Од тога паметније немамо. Нит се зна зашто ти музика тјера сузе на очи, нити знаш зашто ти подиже морал. Ал’ се од ње одбранити не можеш!

У оно романтично доба, у којем сам одрастао, на Радио Сарајеву постојала је емисија која се звала „Спорт и музика”. Почињала је недјељом у вријеме ручка, а завршавала се пред телевизијски дневник. Дакле, трајала је вјечно. У њеном центраном и најважнијем дијелу било је редовно коло Прве савезне фудбалске лиге. Мој брат и ја помно смо пратили догађаје на свим стадионима, са акцентом на онај на којем је играо Жељо.

Није било никакве сумње да је спорт у емисији „Спорт и музика” био привилегован. Ипак, музика је умјела да узме примат у оним ријетким недјељама када је ноћ раније, дакле у суботу, одржаван неки од значајних југословенских фестивала, Београдско пролеће, Ваш шлагер сезоне или Опатија. Музика би била у центру пажње и када је наш представник „на синоћњој пјесми Евровизије заузео изванредно седамнаесто мјесто”. Иако двије дијаметрално супротне ствари, спорт и музика су се међусобно испреплетале као да су „расле из истог коријења”. Знало се догодити да са истим нестрпљењем очекујемо укључење са стадиона Кошево као и пјесму Индекса која је по први пут изведена синоћ на Опатијском фестивалу.

Оно што спаја спорт и музику то је страст. Раздваја их, међутим, чињеница да је спорт једна веома егзактна дисциплина, базирана на јасној и опипљивој разлици између оних који су бржи, бољи и јачи од оних који то нису. Та разлика изражена је бројевима. Дакле, контрадикторно. Конкретна разлика приказана је апстрактним појмом.

Музика је, међутим, и поред тога што јој је математика рођена сестра (или баш зато), у потпуности апстрактна. Све остале умјетности човјек умије да рационализује, па је кадар ријечима објаснити зашто му се свиђа неки филм, или због чега му је нека слика лијепа, а нека књига мудра. У тим умјетностима, човјек ће пронаћи јасан разлог који поткрепљује његова осјећања. „Овај филм је добар због тог и тог глумца, ова слика је лијепа због несвакидашњих боја, а ова књига због невјероватне мудрости њеног писца.” Једино за музику човјек није у стању да ријечима рационализује то шта га у њој узбуђује.

Музичка димензија спорта

Попут воде која рања брегове, тако је и музика, на мала врата, ушла у спорт дајући му посебну, неочекивану димензију. Како нема славља без музике, тако се и слава тима за којег се навија најлакше преноси пјесмом. Врло брзо, музика је – уз заставе, транспаренте и кореографију – постала најважнији дио навијачког арсенала. Тимови су се, као и репрезентације, почели разликовати не само по боји дресова већ и по пјесмама њихових навијача.

На који начин су одређене пјесме ушле у репертоар навијачких група скоро је немогуће објаснити. Одговор на то шта је руководило гомилу да прихвати неку пјесму као своју а одбаци оне које су много прикладније, можемо да припишемо заумности коју музика има у себи. То је једино што о томе можемо да кажемо. Од тога паметније немамо. Нит се зна зашто ти музика тјера сузе на очи, нити знаш зашто ти подиже морал. Ал’ се од ње одбранити не можеш!

Пјесме су кишни пси

Пјесме можемо посматрати и као жива бића. Роде се из срца њеног ствараоца, оду од њега међу народ и тамо или умру или преживе, попут паса луталица. Неке остану заборављене, а неке живе вјечно. Неке бљесну, па се угасе попут метеора, а неке имају више живота од мачке. Један од најљепших примјера како једна обична пјесма добија потпуно нови живот је уједно и најпознатија навијачка химна која се чује на стадионима. Њено име је You’ll never walk alone.

Она је рођена четрдесетих година прошлог вијека, у вријеме када фудбал није била манија. Међу народ ју је шездесетих гурнуо Гери Марсден и његова група Пејсмејкерс. И поред тога што је била популарна међу омладином у Ливерпулу тих година, нико није могао ни да сања да ће се та пјесма постати једно од најјачих оружја у репертоару навијача Ливерпула и да ће је баш та разуздана гомила прославити по цијеломе свијету више од Герија и Пејсмејкерса.

Можда је „католички мистицизам” који провејава овом пјесмом о нади и вјери коју човјек треба да има у срцу да не би био сам и изгубљен, био тај који је понукао навијаче Селтика и њихове колеге из Ливерпула да је пригле себи, али није лако објаснити зашто ту судбину нису доживјеле неке друге, много популарније пјесме које су тих година снимане у истом граду у којем су свирали и Пејсмејкерси, а које су обиљежиле историју свјетске музике. Облади облада, на примјер. Углавном, поред живих Битлса и њихових ремек дјела, навијачи Ливерпула су изабрали, у поређењу са овом величанственом четворком, анонимни састав из свога града.

Којим је тајновитим путем та пјесма отишла у Глазгов и закопитила се међу навијачима Селтика то, вјерујем, нико не зна, као што се не зна ни разлог зашто су је, касније, прихватили навијачи широм свијета као химну спорту који је одавно постао замјена за рат.

Како сам је први пут чуо у пјесми Fearless, све до свог првог гимназије био сам увјерен да се ради о неком лукавом замешатељству групе Пинк Флојд.

Сличан заумни пут имале су и оне пјесме које су проносиле славу наших, домаћих клубова.

Ко је закуцао?

Прије демократских промјена, како моји пријатељи иронично зову рат деведесетих, на стадионима и у дворанама клицало се и пјевало другу Титу. Када год би наша репрезентација или неки наш клуб крочио на међународну сцену и тамо направио неки подвиг, аудиторијум би на мечу почео да пјева Друже Тито ми ти се кунемо, као да је Тито дао гол а не Ђаја, или као да је Тито закуцао иза леђа, а не Перо Вилфан.

Фудбалски стадиони су били први на којима се видјело слабљење институција комунистичког система, па су се још много прије почетка рата на њима могле чути пјесме које нису у складу са тадашњом официјелном политиком која је прокламовала братство и јединство као кључни услов мира и среће народа који у њој живе. У тим пјесмама, као нека врста храбрости и дрскости, помињани су и Дража и Анте, складно су се римовали Срби са врбама, а ријечи четник и усташа, некада увреде, у веома кратком временском року, истина за одређене групе, постале су ријечи похвале.

Ево зоре, ево зоре…

Али те отворене, изазивачке пјесме, које нису мањакале на стадионима у Београду, Загребу, Сплиту, па и Сарајеву, никада нису достигле популарност оних пјесама које су, опет из необјашњивог разлога, ушле међу навијачке групе добијајући посебну боју, нову димензију због којих су понеке препознаване као националистичке или шовинистичке иако са нацијом нису имали везе.

Једна од таквих пјесама била је пјесма Ђурђевдан који је из филма Емира Кустурице Дом за вешање и плоче Бијелог дугмета Ћирибирибела слетио на сјеверну трибину београдске Маракане и постао Звездин заштитни знак. Било је то тачно у оно вријеме када су Срби показивали више куражи него мудрости и када су, свјесни своје снаге али несвјесни међународних околности, почели да воде непомирљиву и аутистичну политику према оним дјеловима заједничке домовине који су отворено показивали тежњу да напусте брод који тоне.

Ђурђевдан, као стара циганска пјесма и потпуно растерећена било каквог националног обиљежја, одједном је постала симбол не само Звезде, већ и цјелокупног српства које је кроз стихове који говоре о прољећу које слијеће на нечије раме, показивало надменост и одсуство осјећаја за међународни фактор, толико карактеристично за овај поносити народ.

Узалуд су многи навијачи Звезде, велики пјесници и музичари, писали стихове у част свог великог клуба, од Ршума до Бајаге, сви су тражили згодне ноте и праве рефрене, али оно што је у једном тренутку навијачима Звезде био Ђурђевдан, ниједна намјенски написана пјесма није могла ни да примирише.

Врхунац Ђурђевдана био је Бари и 1991. година, када је Звезда покорила Европу и свијет. Али, као што спортски коментатори у недостатку јаснијег објашњења имају обичај да кажу, радост је кратко трајала, па се након првих ратних пораза, санкција, катастрофе и отрежњења, Ђурђевдан вратио са Маракане међу обичан народ, на славља, свадбе и у кафане, гдје јој је и било мјесто.

Да волим црно-беле

Међутим, колико музика може да промијени угао гледања на неки спортски феномен најбоље показује пјесма којом навијачи кошаркашког клуба Партизан, бившег европског шампиона, дочекују своје љубимце на терен.

Да је неко Ђели Јусићу и другарима рекао да ће њихова пјесма Док палме њишу гране пола вијека касније дочекивати кошаркаше у црно-бијелој опреми, пред френетичним навијачима у препуној Арени, људи би вјероватно помислили да се неко са њима добро зајебава, а са друге стране скоро је немогуће објаснити млађим навијачима Партизана да је мелодија на којој се они куну у љубав своме тиму у ствари мелодија пјесме коју су слушали њихови дједови, у неким случајевима чак и прадједови, у извођењу групе која се звала Дубровачки трубадури.

Добро памтим све

Сличну путању имала је и пјесма коју је на стадиону ЈНА изводила група истог имена, ЈНА, а која се звала Добро памтим све.

У једној фази своје љубави према црно-бијелој боји, момци окупљени око покрета који се зове Гробарски треш романтизам су, осим мурала захваљући којима су београдске улице добиле нову естетику, обрађивали и пјесме из заоставштине изузетно богате југословенске популарне рок културе, па су тако набасали на заборављену ријечку групу Фит и њихов полухит Заборавићу све, који је у оно вријеме експлозије југословенске популарне музике остала, најблаже речено, непримјећена.

Група ЈНА, дио Гробарског треш романтизма, међутим направила је пјесму која је покретала не само јужну трибину, већ и цијели стадион којег, они који воле Партизан више него што је нормално, још увијек зову Стадион ЈНА.

Игра рокенрол трећа Југославија

Прву праву радост деведесетих донијела је кошаркашка репрезентација Југославије када је у Атини освојила европско првенство полазећи, као прави аутсајдер, од самог старта квалификација. Уморен и понижен, народ је дочекао своје хероје на препуним трговима скачући и славећи тријумф над свом силом овога неправедног свијета који се, сваки је Србин био увјерен у то, спустио на њихова нејака плећа. Даниловићево закуцавање преко Сабониса остаће у колективном сјећању ове пргаве нације много дуже и много дубље од свих трипл даблова које су потоњи наши НБА кошаркаши направили посљедњих двадесет година.

Опште и спонтано славље, у времену турбо фолка, дизелаша и крајње агресивних и милитантних трендова који су деведесетих марширали градовима земље у пламену, пронашло је заостали хит екстравагантне новоталасне групе Електрични оргазам, који се звао Игра рокенрол цела Југославија. Срђан Гојковић, аутор те заносне пјесме, могао је да очекује све осим тога да нека његова пјесма постане општенародни хит, али га је тај исти народ преварио. Изабрао је његову пјесму као химну радости и поред тога што су времена у којима се излазило на улице прослављајући побједе наших спортиста, била све само не радосна.

Главу социолози могу разбијати тражећи разлог ове несвакидашње љубави између једне пјесме и милиона навијача. Довољно објашњење за ту љубав није ни полетан навијачки ритам на самом почетку пјесме, ни помињање Југославије чије је име у то вријеме тамнило и међу Србима, ни пркос којим су људи разумели позив на игру у временима која су више била склона сахранама. Та је љубав изњедрена из нечега тешко објашњивог. Поред Цеце, Џеја, Аце и њихових „мегахитова”, народ је изабрао Електрични оргазам!?! Зато је музика предивна ствар! Непредвидива!

Јебите се фудбалери

Пред одлазак на свјетско првенство у Француску 1998. године југословенска фудбалска репрезентација била је скупља од државе коју је представљала. У њеним редовима била су најмање тројица играча која су могла мирне душе бити изабрана међу десет најбољих фудбалера на свијету – Стојковић, Савићевић, Мијатовић. У другом ешалону те дивизије смрти стајали су Југовић, Михајловић, Милошевић, играчи који су могли да играју у било којем клубу на свијету. Снага екипе, међутим, не мјери се снагом појединаца, па их је у Француску испратила зебња навијача и њихово драматично искуство да много више од имена репрезентацији може да помогне дух. А духа она више није имала.

Ипак, тињала је нада да наш дрим-тим може да учини чудо у Француској. Потписник ових редова био је замољен од стране једне спортске телевизије да сними побједничку пјесму која би наше фудбалере бодрила у Француској. Имао сам част да мој партнер у том узалудном послу буде Бора Ђорђевић, виспрени пјесник коме стихови испадају из рукава.

Он очас посла написа панегирик нашим фудбалерима склапајући стихове пред нашим очима у Студију О у Авалској улици. Међутим, пјевајући хвалоспјев нашим фудбалерима и Бора и ја смо се осјетили, најблаже речено, чудно. Обојица смо каријере правили на текстовима који критички говоре о друштву у којем живимо, па нам је хваљење чак и таквих величина као што су Пикси и Дејо створило осјећај нелагодности.

Иако смо свим срцем били уз репрезентацију и иако је наш патриотизам био неспоран, трауматично искуство одрастања од једног до другог пораза у нама је пробудило сумњу да тај колектив славних имена неће проћи ништа боље од онога од прије деценију и по, којег су чинили Сушић, Пижон, Шурјак, Шљиво…

Посао око пјесме завршили смо релативно брзо, али се ради доброг расположења одлучисмо да направимо и једну верзију у којој кудимо наше љубимце. Назив пјесме појавио се спонтано: Јебите се фудбалери. Та, губитничка верзија, не само да је била боља и искренија од оне наручене, већ је и у народу добила много значајнију улогу. Ипак јој је историја нашег фудбала дала много више за право од оне која фудбалере хвали.

Зора над Монтевидеом

Најзагонетнији улаз на стадионе и међу народ у посљедње вријеме имала је пјесма Пукни зоро, за коју би сви руку дали да се ради о старој српској пјесми из балканских ратова коју је само „чврста комунистичка рука” држала далеко од ушију и срца нашег народа. Њен творац, словеначки композитор Мањифико направио је оно што је најтеже сваком умјетнику, да своје дјело дислоцира у прошлост, да га антидатира и да у једном тренутку човјек заиста не зна када је пјесма написана.

Да ствар буде још љепша, пјесма је написана за филм Монтевидео, што подразумијева да је аутору фудбал био главна инспирација.

Пукни зоро је једина тачка око које се сви Срби слажу. Освојила је обале обе стране Дрине. Не постоји славље, што на спортском што на неком другом пољу, а да та пјесма не заузима централно мјесто. Толико су се Срби с њоме поистовијетили, да њеном аутору озбиљно пријети етикета српског националисте. Како је и Боже правде написао Словенац, долазимо до закључка да ће на сваком сљедећем конкурсу за химну један од услова бити да аутор долази из Словеније.

Али, шта је то што навијаче окупи око пјесме? То је питање над питањима. У недостатку идеје, утопијске слике свијета, „нечег вриједног робије”, млади људи се окупљају око фудбалских клубова не би ли ту, у групи истомишљеника, остварили двије основне духовне потребе без којих младост не би смјела да прође. Прва је да осјете припадност нечем већем од себе, а друга је спремност да се због нечега жртвују. Жртва стоји као постулат у свакој религији. Она је предуслов за било који морални кодекс. Њена потреба је неумитна и у оним ружним, али и у лијепим стварима.

Навијач слиједи тај старозавјетни инстинкт. Спреман је да за вољени клуб „да свој живот“. Отуда потреба да се кроз пјесме оваплоти тај ритуал. Ако је шта вриједно робије, онда је то љубав према вољеном клубу. А ако је ово тачно, а индицира да јесте, онда је кристално јасно како је лако из таквог миљеа регрутовати младиће за акције које немају никакве везе са фудбалом.

Радио емисија „Спорт и музика” завршавала је негдје пред вечерњи дневник. Брат и ја смо је испратили са сузама или са осмјехом зависно од тога да ли је Жељо побиједио или није. Ипак, какав год да је резулат био, долазила је нова недјеља са новим пјесмама и утакмицама. Једно је било сигурно: док је било мене и мог буразера, Жељо никад није њалк алоне….