Након Ђурђевдана 1993. и званичници Србије и међународне заједнице, схватили су да са челним људима Републике Српске и посланицима Народне скупштине не могу тек тако да се играју. Зато им је било потребно да „обезглаве“ нашу делегацију – да направе дисконтинуитет. Управо то је био разлог што у Дејтон нису могли ићи ни предсједник Караџић ни генерал Младић, присјетио се Милован Бјелица, начелник Сокоца, дешавања након што је Народна скупштина Републике Српске одлучила 6. маја 1993. године, да се о Венс-Овеновом мировном плану за БиХ изјасни народ на референдуму.
То је био увод у одбијање захтјева западних сила да се укине Република Српска и умјесто ње формирају кантони.
„Убрзо након Дејтона, учињено је све да ми одемо са власти, да будемо прогањани и анатемисани, у чему је учествовала међународна заједница, БХ Федерација, званична Србија (посебно у доба Бориса Тадића и његове братије), али и неки домаћи фактори. Не престаје ни данас примјена пријетњи и уцјена, и довођења „младих, нових и подобних“ које могу да држе у шаци и даљинским управљачем, преко њих, кроје судбину и нашег народа и свих других у овом региону“, наводи Бјелица.
Како каже, Срби су дуго затезали у преговорима док се не добије најбоља понуда по Србе, а затим одлука донесе консензусом.
„Ми смо вјеровали да постигнутим ингеренцијама можемо заштитити свој народ. Наш став је био да се у БиХ ради о 3 конститутивна суверена народа и по томе да припадају и ресурси и ингеренције. На жалост, касније је Биљана Плавшић предала неке ингеренције на штету Срба, потпуно супротно споразуму, а у нади да ће се трајно спасити већ припремљене оптужнице пред Трибуналом у Хагу. У суштини, Срби су преварени по основу свих недовољно дефинисаних или недоречених одредби – то је охрабрило наше непријатеље да тумаче како хоће, али увијек на штету Срба. И не само отворене непријатеље, него и све оне „наше“ који наивно вјерују да ће им кооперативност на штету сопственог народа и земље донијети неке личне бенефите. Тако је свих ових 26 година па и данас. Сви наши договори са делегацијом Србије погажени су прије свега од стране Милошевића који је прво злоупотребио наивност Патријарха Павла и са његовим потписом довео нашу делегацију пред свршен чин у којем наша делегација није имала право гласа, односно, пуни преговарачки капацитет у име Срба из Босне припао је Милошевићу и он се наивно надао да ће тако кооперативан издејствовати бенефите за себе, скидање санкција и друге погодности“, наводи Бјелица и додаје:
„Било је то погубно наивно по њега, по нас, по Србију и Српску. Наша делегација је пред сами полазак у Дејтон издејствовала Анекс на тај договор, по којем је наша делегација морала бити питана и обавјештавана у свакој фази преговора у Дејтону. Међутим, Милошевић је у Дејтону потпуно игнорисао и Анекс и нашу делегацију. Једини из наше делегације који је могао и морао да реагује је Владимир Лукић. Био је у делегацији као геодета са задатком да прати пренос исцртавања територија са великог на мањи размјер. Није то урадио. Бавио се неким својим стварима, а данас кривицу за бројне пропусте приписује осталим члановима делегације, па и самом Радовану који тамо уопште није ни био. Његове јавно изношене тврдње да је Милошевић поштовао само њега, од свих других функционера из Српске управо јесте доказ да је имао инструкцију да не ради свој посао због којег је и отишао на преговоре. У том процесу преноса са мапе на мапу, одузети су нам неки дијелови, на неколико мјеста пресјечена територија – искључивом кривицом незаинтересованих Лукића колико и Милошевића.“
„Само пуким случајем избјегли су да узму, на примјер, дио Јахорине са самим врхом планине. Нису инсистирали ни на договореним рјешењима за Брчко (мост преко српске територије и дио луке за Федерацију), за излаз на море за муслимане и Србе јужно од Цавтата, гдје би сјеверније били муслимани, а Срби у дијелу до Превлаке), за Сарајево (подјелу Миљацком од Грбавице низводно) и замјену територија против које странци НИСУ били (Вогошћа за Горажде на примјер). Прије неколико година, управо у „Вечерњим новостима“ објављен је интервју са професором Роналдом Хачетом. Амерички Републиканац, експерт института „Кејто“. Долазио је код Радована Караџића у јесен 1994.године. Пред крај разговора, Радован му је предао свој приједлог мировног рјешења ситуације у БиХ адресиран на Клинтона. У том интервјуу Хачет дословно каже ‘Аутор Дејтонског споразума је Радован Караџић'“, закључио је Бјелица.
Он је на крају поручио да без слоге нема ни будућности Републике Српске.
