Данас се навршава 12 година од упокојења Његове светости патријарха српског Павла, који слови за највољенијег поглавара Српске православне цркве због своје скромности и истинољубивости.
Патријарх Павле, чије је свјетовно име било Гојко Стојчевић, рођен је на велики православни празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља – 11. септембра 1914. године у Кућанцима код Доњег Михољца у Славонији.
Он и брат Душан рано су остали без оба родитеља, па је бригу о њима преузела очева сестра Сенка, коју је патријарх називао другом мајком.
Основну школу завршио је у Кућанцима, нижу гимназију у Тузли, а вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву.
У Београду је 1936. године уписао Богословски факултет, а ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упоредо уписао и Медицински факултет, на којем је стигао до друге године студија.
Завршио је Богословски факултет у Београду, гдје га је затекао Други свјетски рат.
У прољеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице, који се налази у атару селу Дучаловићи код Лучана.
Одатле се 1944. године запутио у Бању Ковиљачу, гдје је радио као вјероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи у дому за дјецу избјеглу из БиХ.
Те године је оболио од туберкулозе, па је, из здравствених разлога, отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница између Чачка и Горњег Милановца, гдје је био до 1946. године и излијечио се од тешке болести.
Замонашио се 1948. године у манастиру Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле, које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.
Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Призрену. Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. године архимандрит. Од 1955. године двије године је био на постдипломским студијама у Атини.
За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године.
Изабран је 1. децембра 1990. године за 44. патријарха Српске православне цркве, замијенивши болесног патријарха Германа.
Патријарх Павле устоличен је 2. децембра 1990. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду и тада је поручио да му је једини програм рада Јеванђеље.
На трону Светог Саве као патријарх српски био је 19 година, а у његово вријеме основана је Академија Српске православне цркве (СПЦ) за умјетност и конзервацију, у школе је враћена вјеронаука, а Богословски факултет поново је постао саставни дио Универзитета.
Посјетио је бројне православне цркве – цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији и носилац је највиших црквених и државних одликовања.
Био је почасни доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку. Говорио је грчки, руски и њемачки језик.
Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звијезде првог степена и руским орденом „Достојанство“ због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.
Влада Србије 13. јануара 2005. године именовала је патријарха Павла за почасног предсједника Фонда за Косово и Метохију.
Током посјете Русији у јануару 2002. године патријарху Павлу су уручене двије значајне награде – Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног.
Објавио је двије књиге – „Питања и одговори чтецу пред производство“ и „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког“. Заслугом патријарха Павла објављено је и допуњено издање „Србљака“.
Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке Патријаршије СПЦ и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.
Поруке блаженопочившег патријарха Павла, међу којим је најпознатија она „Будимо људи“, актуелне су и данас, не губе на снази и служе за наук свим генерацијама.
– Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али, оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи – увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици – ријечи су патријарха Павла.
Патријарх српски Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у 95. години на Војномедицинској академији у Београду. Према сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковица, гдје га је на посљедњи починак испратило више од пола милиона људи.
Гроб блаженопочившег патријарха Павла данас посјећују хиљаде православних вјерника.
Прије три године, 15. новембра, откривен је споменик патријарху Павлу на платоу испред Цркве Светог Марка у Београду.
Аутор споменика изливеног у бронзи, високог 1,8 метара, је вајар Зоран Малеш, који је представио патријарха Павла како сједи, благо погнуте главе, тако да одише скромношћу и духовношћу.
Прије двије године освјештан је обновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном мјесту блаженопочившег патријарха Павла.
