Романија и Гласинац од најранијег времена до турског доба

Подручја планине Романије и Гласинца представљају међусобно повезану геокултурну цјелину у источној Босни. Чудесним дијалогом природе и човјека ово подручје је стекло многе особености које га чине чувеним и познатим далеко изван граница данашње Републике Српске и Босне и Херцеговине. Масив Романије (надморска висина ца. 1300-1600м) уздиже се као нека природна тврђава која доминира простором и комуникацијама које воде из средње у источну Босну. Мало људи живи на овој планини, јер природа је овдје горопадна, а клима сурова. Али густи шумарци Романије чине згодна прибјежишта у којима се може добро сакрити и одатле изненада нападати. То је умногоме одредило и судбину ове планине која се одувијек памти као симбол слободе и отпора.

У вези са тим је настало и њено име. Назив Романија потиче из 7. вијека наше ере и времена освајачких похода Словена на Ромејско царство, моћног насљедника некадашње Римске империје и најјачу европску државу тог доба. Наши преци су ову планину запамтили као неприступачни остатак Римске земље (Романија), у коју се повукао дио околног римског (романског/ромејског) становништва и одатле наставио отпор новом завојевачу. Ти локални Романи су на крају покорени, али је име Романија остало за планину која ће и даље бити мјесто отпора и одметничке непослушности. Тако је било и онда када се требало одупирати наметима средњовјековне властеле и тиранији из османског доба. Народ је овај отпор овјековјечио у епским пјесмама о Старини Новаку и његовим хајдуцима. У високим стијенама на јужном рубу Романије и данас су видљиви остаци зиданог улаза у пећину коју је, према предању користила ова хајдучка дружина (Новакова пећина).

Гласиначко подручје се директно надовезује на планину Романију. Простире се од њених источних обронака, односно од Гласиначког поља, преко низа мањих издвојених поља, све до Кривојевића и Годомиља на истоку и од Праче на југу, до Кнежине на сјеверу. Мада се и овдје ради о висоравнима и брдима која досежу и преко 1000 м надморске висине, ово подручје је за разлику од саме Романије много погодније за живот и у њему се налази главнина становништва регије. Занимљиво је да ће становници читавог овог краја за себе често рећи да су Романијци, дајући тиме предност јуначкој традицији славне планине, док је Гласинчанин више локални назив за оне који гравитирају самом Гласиначком пољу.

Међутим, у археолошкој и историјској науци употребљава се назив Гласиначко подручје из простог разлога што се цјелокупни културно-историјски развој није одвијао на Романији, већ у насељима из оквира Гласиначког и других поља с овог простора. Оштра клима, одговарајућа надморска висина и састав тла условили су настанак квалитетне вегетације и пространих пашњака, по чему је Гласиначко подручје надалеко познато. То је била и основа за развој сточарства које је овдје све до данас остало главна привредна грана.

Природне и историјске околности нису увијек биле наклоњене овом крају, па постоје велике осцилације у интензитету насељавања и у друштвеном развоју уопште. Памте се тешка времена сиромаштва и болести, али исто тако је било раздобља у којима је привредни и културни развој досезао неслућене висине. Најстарији трагови живота на Гласиначком подручју откривени су на локалитету Пећина под Липом (Подлипа) у селу Кадића Брдо код Кнежине. Они припадају добу средњег и млађег палеолита, односно времену од 40.000-10.000 година прије наше ере. Ради се о мањем станишту, поткапини која је користила заклон стијеновитог масива. Уз алатке и трагове живота неандерталског човјека и хомо сапиенса, посебно су значајне гравуре у стијени из времена око 12.000 година прије наше ере које, уз сличне цртеже из поткапине Бадањ у Херцеговини, представљају једине примјере палеолитског зидног сликарства на простору југоисточне Европе. Човјек тог времена бавио се ловом и сакупљањем дивљег биља, чега је овдје било у изобиљу, а постојање умјетничких творевина изражених у гравурама на стијени свакако су доказ високог нивоа културног развоја тадашњег становништва. Према томе, крај палеолитског доба (вријеме 12.000-11.000 пр. н.е.) би био и прво раздобље изузетног културног просперитета овог подручја.

Током неолитског периода који у историји човјечанства означава прелаз са номадске на стационирану земљорадничку привреду, нема трагова живота на Гласинцу. То је и разумљиво, пошто овај простор није давао довољно основе за развој екстензивне земљорадње која карактерише то раздобље. Први наредни становници који су на овом подручју потврђени стижу у тзв. енеолитском добу које представља вријеме почетка металургије и интензивирања сточарске привреде. У том добу се јављају прва утврђена насеља на стратешким положајима (Лозник, Кадића Брдо) и најстарији гробови (Госиња, Рудине, Врлазије). Са овим периодом који овдје отпочиње око 3700. године прије наше ере, настаје раздобље дугог континуираног развоја широм Гласиначког подручја. То ће са различитим интензитетом потрајати током бронзаног и жељезног доба, све до 4. вијека прије наше ере, када долази до изненадног и потпуног прекида живота на овом простору.

Највећи ниво развоја Гласиначко подручје је остварило у времену од 8. до 5. вијека прије наше ере, односно у старијем жељезном добу, када је овдје било главно средиште великог старобалканског племена Аутаријата. То племе се одавде проширило до западне Србије и сјеверне Црне Горе, допирући до ријеке Таре и истоимене планине. Ово је једина праисторијска заједница са Гласинца којој знамо име. Наводе га старогрчки путописци који су, имајући углавном додира са југоисточним огранцима овог племене око ријеке и планине Таре, читаву ту заједницу називали Аутаријатима. Из овог доба је на ширем гласиначком простору познато преко 50 утврђених насеља и велики број гробова. Проучавања показују да су овдашњи Аутаријати били организовани у оквиру мањих заједница од којих је свака контролисала једну микрорегију, односно једно поље и околна брда на којима су се налазила њихова утврђења. Своје пашњаке су по потреби издавали сезонским номадима који су овдје љети долазили и са југа и са сјевера. Тиме је оствариван значајан добитак који је био и основа просперитета читаве заједнице.

Гласиначки Аутаријати су били толико моћни да су могли куповати луксузне производе из Грчке, Италије, као и из металуршких центара на Алпском подручју. О томе најбоље свједоче богати прилози из гробова локалних кнежева (Илијак, Арарева Громила, Читлуци, Брезје, Кусаче, Осово). Судећи по досадашњим сазнањима, овдје није било једног устоличеног поглавара чија би се власт простирала на читаво подручје, него је у случају потребе, и само тада, такву функцију добивао неки од локалних кнежева. У другој половини 4. вијека гласиначки Аутаријати, вјероватно проријеђени и ослабљени неком великом епидемијом, нестају са историјске сцене, а након тога дуго времена овдје нема значајнијих трагова живота.

У римско доба ово подручје је коришћено углавном као комуникација, док је значајнијег задржавања било само на његовој крајњој периферији – на мјесту данашње Рогатице. И у средњовјековном контексту Гласинац се такође спомиње у вези са караванским путевима који иду преко Гласиначког поља и које су углавном користили дубровачки трговци. Најранији писани извори који о томе говоре потичу с краја 14. вијека, тј. из доба када је овај простор припадао кнежевству Павловића. Ту се најчешће спомиње постојање царине и цркве на Гласиначком пољу, што је дјелимично потврђено недавним археолошким истраживања на локалитету Црквина у Бјелосављевићима. Мада нема директних података о постојању царине, откривена је црква која је била изграђена половином 14. вијека.

Уз њу је била велика некропола са стећцима, што показује да је овдје у то вријеме био административни центар и главно мјесто на Гласинцу. Но, о приликама на овом подручју током средњег вијека, много рјечитије од оскудних писаних извора говоре бројне некрополе са стећцима. Осим Црквине у Бјелосављевићима, на гласиначком подручју је познато још најмање тридесетак некропола са већим или мањим бројем стећака које се сходно хронологији ових споменика могу датирати у вријеме од 12. до 15. вијека.

Постојање гробова је јасан знак постојања становништва, те се може рећи да је у доба касног средњег вијека морало бити барем онолико насеља колико је било и некропола које су им припадале. Надајмо се да ће будућа истраживања дати материјалне доказе о постојању тих насеља, као и конкретније податке о временском и просторном обиму насељавања гласиначког подручја у средњем вијеку.

……………………………

На Гласиначком пољу, поред моста на Решетници, још давне 1880. године случајно је откривен гроб једног аутаријатског кнеза из 8. в.пр.н.е. у коме су била чувена гласиначка култна колица. Тај налаз велике умјетничке и културно-историјске вриједности био је почетни импулс за развој археолошке науке у читавој Босни и Херцеговини. На самом гласиначком подручју је у времену до 1897. године истражено око 1300 праисторијских гробних хумки и откривено преко 3500 гробова. На основу тих налаза дефинисана је Гласиначка култура, једна од најпознатијих праисторијских културних цјелина у европској археологији која се историјски идентификује са старобалканским Аутаријатима.

Са састанка у кабинету Начелника општине Соколац поводом наставка археолошких истраживања на Кадића брду код Кнежине (16.септембар 2021.године)

Истраживања на Гласинцу су обављана и у другој половини двадесетог вијека. Ту спадају открића палеолитског станишта у Стијени под Липом и вишеслојног насеља у Кадића Брду које је егзистирало у времену од 3500.-350. г.пр.н.е. Оба налазишта открио је проф. др. Благоје Говедарица. Сва досадашња истраживања послужила су као основа за утврђивање горе изнесене слике развоја гласиначког подручја у праисторијском раздобљу. У цјелини, показало се да су доба млађег палеолита и вријеме Аутаријата били периоди у којима су остварена највиша културна достигнуће не само у праисторији, него у цјелокупном развоју овог подручја.

Међутим, сви досадашњи налази са Гласинца смјештени су у музејима изван подручја на коме су нађени. Гласиначка колица су изложена у витринама Природно-историјског музеја у Бечу, а остали гласиначки налази се углавном у збиркама Земаљског музеја у Сарајеву. Мада модерна наука инсистира да археолошки налази треба да буду задржани и изложени у археолошким институцијама с подручја на ком су нађени, на Гласинцу нема таквих установа, па до сада није било услова да се та препорука оствари. Имајући то у виду већ је осамдесетих година прошлог вијека покренута иницијатива да се у Сокоцу оформи Завичајни музеј, или Музејска збирка у којој би могли да се излажу овдашњи налази. Нажалост, због ратних догађања која су услиједила, та идеја нија могла бити остварена.

Обнављањем ове иницијативе које је предузела Општина Соколац, створене су реалне шансе за оснивање одговарајуће музејске установе. У том смислу су предузети кораци да се из Беча добије квалитетна копија гласиначких колица (оригинал је немогуће добити назад, јер је он сасвим легално припао Бечком музеју), као и још неки налази који би били почетна основа изложбене збирке новог музеја.

Сматрам да је овај подухват Општине Соколац од великог значаја и у цјелости га подржавам. Отварањем музеја у Сокоцу не би били задовољени само постулати модерне музеологије, већ би то у знатној мјери повећало интерес туриста за посјету овом граду и допринијело општем културном развоју читавог краја.

У Берлину, 7.новембра 2021.године
Проф. др Благоје Говедарица