Територија Босне и Херцеговине ванредно је интересантна за све љубитеље и посматраче природних љепота. Мало је предјела европског континента у којима се чиста и људском руком још недотјеривана природа очувала у свим својим чарима и дражима као на поменутој територији.
Схватајући улогу планина у БиХ, 1935.године удружила су се планинска друштва у Сарајеву и то: Друштво планинара у БиХ, ,,Пријатељ Природе“, ,,Козмос“, „Романија“ и ,.Бјелашница“ у циљу да издају дјело у коме ће планине бити приказане у слици и ријечи. Свако од поменутих друштава одредило је своје делегате који су имали задатак да прикупе грађу о појединим планинама и да је предају главном уреднику Јову Поповићу, да је коначно обради и среди.
Портал „Соколац-срце Романије“ вам доноси оригинални одломак из тог сабраног дјела далеке 1935.године.
Романија са Гласинцем и Бањон Стијеном
Романија планина лежи на истоку Сарајева, Од сарајевске стране омеђава је слив Калине и Мокрањске Миљацке, са југа слив ријеке Праче, са истока Гласиначка висараван и са сјевера планине Малуша, Кратељ и Куштравица. Она према томе обухвата са Боговићком планином сав предио између планина Јахорине, Озрена и Куштравице. Посред Романије пролази главни друм од Сарајева према области ријеке Дрине. Сјеверно од тога друма планина се постепено спушта и прелази у пространу висораван. Јужно од друма планина се постепено диже, тако да су јој најјужније ивице највише издигнуте. С те стране планина се нагло и стрмо обара у висораван између ње и Јахорине. У том јужном гребену налазе се највиши врхози: Дијева (1546 м), Орловина (1629 м), Велика Стијена(1617 м) и сјеверно од ње највиши врх 1647 м. С југозападне стране стрмо падају Мокрањске Стијене, око 400 м, у висораван села Мокрог. На јужној страни веома су лијепе Боговићке Стијене, које у вели-ком луку, амфитеатрално, обухватају цијело село Боговиће. По народној пјесми у Романији је живио чувени хајдук Старина Новак. У ивици јужног гребена налази се и позната Новакова Пећина (1523 м). у којој се по народној пјесми крио Старина Новак са својим синовцем Грујицом и осталом дружином.
Источно од Романије, између Романије, Куштравице и Копито планипе, простире Гласинац. То је висораван висока просјечно 850 м, преко које води стари историски пут из Средње Босне на исток. По Гласинцу су посијане на многим мјестима познате преисториске некрополе (гробови), које народ назива громилама.
По старости прпадају геолашке формације Романије, као и сусједних планина, добу мезо зоикума. Најгорње слојеве планине чине триаски кречњаци. Доњи, дубљи слојеви при-падају еруптивним стијенама. Слојеви верфенских шкриљаца и пјешчара указују се у главном на западним и јужним косама Романије. Триаски кречњак доминира на цијелом осталом терену Романије као и на Гласинцу. Кречњак је прорешетан свуда многобројним вртачама. У његовој области наилазимо често на пећине (шпиље) и поноре. Позната Попова Пећина код Булога (на путу Сарајево-Мокро) и Новакова Пећина, у којој је, по народном предању, становао Старина Новак. Чувена је пећина Бања Стијена, пола сата од истоимене жељ. станице, на прузи Сарајево-Вишеград. Ова и Попова Пећина имају простране ходнике. дуге неколико стотина метара. Новакова Пећина пружа се у хоризонталном правцу само неколико метара, и лежи високо на тешко приступном мјесту. Наводно је везана усправним грлом са површином висоравни. Најпознатији је понор код села Понора, југоисточно од Боговићких Стијена. У понор се слијева вода из увале Барица, на мјесту гдје избијају кречне табље, на граници између верфенског шкриљевца и шкољковитог кречњака.
Романија обилује изворском и текућом водом само на својој југозападној и јужној периферији, гдје се састаје на површини верфен са триасом. Средњи, сјеверни и источни дио планине као и Гласинац, немају довољно воде, јер готово сву метеорску воду гута триаски кречњак. Испод Романије извиру: на западу Мокрањска Миљацка са својим много-бројним притокама; на југу Репашница поток, притока Паљанске Миљацке, затим Грачаница, Лозница, Брњица, и Коран, притоке ријеке Праче. Са сјеверне стране Романије истиче само поток Житина, који се јужно од села Калине слива у поток Калину. Осим притока ријеке Праче, које припадају сливу Дрине, сви остали потоци припадају сливу Босне.
У Гласиначкој висоравни извиру Решетница и Жљебови, али се оба потока губе у понорима. Поменути предјели Романије и Гласинца нису само оскудни у изворима и текућој води. Они немају ни водених талога у довољној мјери. Годишња количина тих талога износи у просјеку, од више година-према опажањима метеоролошке станице у Сокоцу-720 мм. До скора су насеља око овог дијела Романије и по Гласинцу управо оскудијевала водом, нарочито преко љета. Томе је у задњим годинама поможено у толико, што је ухваћено јаче врело „Геруше“, 1 км од села Жљебова, па је направљен водовод који је до сада разведен на дуљини око 22 км. Главни резервоар налази се код села Кошутице. Тај резервоар хвата 250 м3 воде. Из њега води главна водоводна цијев од села Кошутице преко Видрића до Сокоца. Споредни водови разлијевају воду у села: Поповиће, Сијерке, Кусаче и Надиће. Од Сокоца је у 1933 продуљена главна водоводна цијев до Подроманије, те данас имају исту воду још села Балтићи и Подроманија.
Романија Планина није заштићена од вјетрова, ма да је обрасла густом шумом, зато јер имаде много пропланака и пространих испаша. Висораван Романије а нарочито Гласинац изложени су јаким сјеверним и сјеверозападним вјетровима. Сјевер и кривац, који дува из правца сјеверозапад, доносе љети кишу а зими снијег са мећавом. Југ може да траје само кратко вријеме, а обично се јавља у другој половини зиме. Он доноси љети слабије кише а зими влажан снијег, лопаташ, са вијавицом. Љетних жега нема на Романији, али су зато зиме студене и дуге. Магле допиру до испод висоравни Романије само до половине зиме а од тога времена прелазе и преко висоравни. Романија је обрасла густом и високом црногоричном и бјелогоричном шумом. Од бјелогорице превлађује буква, нарочито у положајима до 1000 м. Изнад те висине претежна је црногорица и то омора, јела и бијели бор. По врлетним стијенама и литицама до 1200 м расте и црни бор. По шумама има много великих и малих вропланака и пространих пашњака, а нарочито на висоравни планине. Шуме и пашњаци Романије имају готово исту флору и фауну као и Јахорина.
Изузев висораван Романије, гдје има неколико малих насеља на главном колском путу, сва је планина унаоколо насељена и посута малим и већим сеоским насељима. Већа су насеља на западној страни планине: Пале, Прибањ, Бјелогорци, Мокро и Јеловци. Становници су ових села скоро искључиво Срби православне вјере. На југу планине већа су села: Боговићи, Хотичина и Зечићи, На истоку су Кошутица, Видрићи, Соколац, Бјелосалићи, Громиле и Новосеоци, а на сјеверу: Шахбеговићи и Кнежина. У свима овим селима живе измијешани становници православне и муслиманске вјере.
Надморска висина тих насеља је изнад 850 м. Сељаци се баве у главном сточарством. Држе претежно овце, затим говеда и коње. У овим предјелима налази се најбољи тип босанског брдског коња. С обзиром на развој сточарства, претежан дио њихових зиратних земаља чине пашњаци и косанице. Житом засијавају незнатне површине тек да имају прехрану за своју кућну чељад. Али као сточари они у главном купују жито (нарочито кукуруз) из предјела око Зворника и Власенице. У њиховим брдским земљама успијева одличан кромпир, који даје и квантитативно и квалитативно повољне приходе. Крупну стоку изгоне љети на испапту, највише по сјеверном дијелу Романије, око Вихора. Испаша је подијељена на срезове сарајевски и рогатички. Чобански станови су грађени од ниских стијена од брвана, са високим крововима, покривеним шиндром. Сеоске куће грађене су такође од истог материјала, али су простране и удобне.
Православни сељаци носе горње хаљине од црног сукна. На глави је плитка и црна шубара. Копаран је од плавога сукна, ишаран црним гајтанима. На ногама су поткољенице (тозлуци). Муслимански сељаци носе одијело од зеленкаста или плавичаста сукна. На глави имају фес са шалом (бијелим или зеленим). Обућа је и једним и другим опанак од пријесне коже. Сељаци из Гласинца имају црвене копаране и бијеле поткољенице. Женске на Романији носе димије и зубуне, а на Гласинцу мјесто димија сукње.
Преко Романије и њене висоравни води државни колски пут из Сарајева према Хан Пијеску, Власеници, Зворнику, Лозници до Београда (346 км). Код Подроманије одваја се пут преко Гласинца, Рогатице и Семеча у Вишеград и даље у једном правцу на Ужице а у другом на Прибој. Колски пут од Сарајева диже се до Мокрог (1021 м) серпентинама на висораван Романије (1382 м), источно од Црвене Стијене. Затим се лагано спушта по висоравни Романије до Хана Обхођаша (1246 м) и Чавчевог Поља (1200 м), да се одавде нагло спусти на Дикаљ (950 м) и Подроманију (861 м) а одавде у Гласиначко Поље. Испод Лисине (1292 м) са поменутог пута пружа се прекрасан поглед на цијели Гласинац. По овоме путу врши се свакодневно аутобусни саобраћај из Сарајева у Зворник и обратно.
Од поменутог државног пута одваја се код Хана Љубогоште бановински пут који води преко Пала, Стамболчића, Сјеглине и Праче на Јабуку планину. На самом седлу Јабуке састаје се тај пут са путем што са Гласинца преко Рогатице води према Горажди. Пале, Стамболчић и Сјетлина позната су љетовалишта. Пале је уједно и мјесто зимског шпорта у коме је саграђена 1933 године скијашка скакаоница. Од жељезничке станице Сјетлине до Боговића саграђена је 1925 године шумска жељезница, која иде долином Грачанице. Мрежа те шумске жељезнице разведена је по Боговићкој планини све до проплапка на Варагама. Одатле води шумска стаза према сјеверу до Пошћен Поља, гдје се спаја са главним колским путем од Сарајева. У градњи је општински пут од Праче на Јакшин До на Гласинцу.
Најкраћи пут из Сарајева на Романију води државном цестом до Љубогоште, а даље: Јеловци, Крачуле, Преседлина код Црвене Стијене, Хан Обхођаш, кратица сјеверно од Лисине, Хан на Дикаљу и Подроманија. Овим путем служе се пјешаци и коњаници са Гласинца. Постоји такође пут: Сарајево-Хреша-Брезовице, око виса Градине (источном страном) на Кадино Село, Брезје, Кршуље, Чеверски До испод Града (1032 м) у Шахбеговиће. Постоје између ова два пуга и двије трансверзале локалног значења, које воде из Обхођаша: једна преко Зелине Воде на Чеверски До, а друга преко Добре Воде и Цмиљевог Поља у Кршуље.
Јужно од државног пута код Црвене Стијене воде двије стазе: Једна према Новаковој Пећини, преко Добре Воде, а друга сјеверно од Крачул Поља и Брезјака на Мједеничко Ждријело у Боговиће.
Сви до сада описапи путеви нијесу туристички обрађени т. ј. нијесу маркирани нити на њима има планинарских склоништа и домова. Послије јесенских киша и зими, када западну сњегови, тешко су проходни. Туристички је обрађена само јужна страна Романије до Новакове Пећине и западна до Црвене Стијене.
До Новакове Пећине води маркирани пут од жељезничке станице Корана, банозинским путем до Кадина Хана, затим источном страном Шиповице потока, па путем сјеверно од Шанца (1101 м) на Цареве Воде, а одавде поред Хајдучке Воде и преко Хајдучке Пољане на Новакову Пећину (2½ сата хода). Постоје још два пута на Новакову Пећину: један западнији од предњег преко села Јасена, а други источнији преко села Ђемановића, који води источно од Шанца. Овај посљедњи пут маркиран је. Од Корана до Ца-ревих Вода има 1½ сат хода. Ту су старе чесме које је, по народном предању, саградио Султан Фатих Мехмед, освајач Босне. Новакова Пећина је теже приступачна, јер прилаз ка пећини води преко стрме литице, високе до 30 метара. Планинари овај дио пута пређу обично без обуће (у чарапама), Од Хајдучке Пољане води немаркиран пут до испод Велике Стијене, а одавде преко Бабића, Криваче и Витеза до жељезничке станице Стамболчића (3 сата хода). На овом путу има више врела. Постоји још један маркиран планинарски пут на Црвену Стијену. Он води од Пала преко Раковица, Јеловаца и Јасенове.
Најкраћи је пјешачки пут из самог Сарајева, пут који води преко Хреше и Брезовице у Сумбуловац, а одавде преко Паоца у Јасенову на Црвену Стијену и даље посред Романије. Преноћиште на планини има у шумарској кући, на пола пута од Црвене Стијене и Хана Обхођаша. У непосредној близини шумарске куће налази се уредна гостиона Васе Илића (Тодоровића) са добрим собама за коначење.
