Светозар Маровиић, бивши председник Скупштине Црне Горе и функционер Демократске партије социјалиста, написао је писмо о блаженопочившем митрополиту Амфилохију.
Његово писмо преносимо у целости:
„Данас свима недостаје, за њим жале и они који су га у страсти одбијања, Сотоном називали, а још више они којима је био учитељ, пастир, чувар православне вере. Када је био овоземаљски жив, кривили су га да дели Црну Гору. Када је отишао у вечни живот, сви су признали да је био култ њеног помирења.
Примао је и једне и друге, и оне којима је требао ради политике и оне који су у вери тражили свој ослонац и право на одлучивање једне земље. Све је могао да разуме, без видљиве љутње и болом у себи. За њега као да нико на овој каменој земљи није имао времена. Једни су га користили као симбола сопствене изабраности, други као учитеља, трећи као пријатеља, а остали као надахнуће противљењу свему канонском и Божјем. Као да је био осуђен да буде сам, да би други били заједно, да трпи у име свих братских раздора, да би они схватили да је у помирењу и љубави и спас и за Христу верне, као и за оне који агностички лутају тражећи пут спасења у вечној сумњи у другога или у саму истину.
Био је образованији од свих и нижи од било кога. Ћутао је док су други говорили, мислећи да знају, говорио толико колико би сваком могао помоћи да отвори прозор своје душе и врата својих сећања. Памтио је прошлост али није гледао назад, а још мање веровао у будућност у којој ћемо сви постати робови једне идеологије и глобалистичког човека.
Није дао Косово из својега срца, нити био спреман да добије било какву земаљску награду уместо овог надреалног и митског у бићу већине црногорског и српског народа. Градио је храмове и обнављао људе, давао је све што је имао и знао, а ништа није тражио осим да сви буду своји, што јесу, што су били и што ће бити, да буду људи, па политичари и чувари страначке посебности.
Био је Црногорац и јер је био Србин, и био је чувар српства као сваки црногорски аристократа духа и моралности. Без Црне Горе нема Црногораца, без вере и језика нема српства у њој. То сам слушао и учио од њега, иако сам се правио да знам више и од њега самог, и да боље разумевам нашу стварност, ја убоги незнанац, лакомислени верник земаљских идола и наивни следбеник људских идеологија. Колико је само дивних и учених људи оставио иза себе, они су данас не само чувари трона наше православне цркве, они су упаљена свећа његовог духа, снаге и вечности која ће нас грејати у овој хладној и омрзнутој удаљености подељене Црне Горе.
Драги наш Митрополит недостаје највише, обичним, свакодневним људима, онима које није никада заборављао и којима је од Проклетија до Превлаке једнако долазио, беседио, молио и волио као најрођеније. Наш Амфилохије недостаје данас посебно Црној Гори, оној за чију се демократију искрено невешт у политичким стварима, свим срцем борио и за чију победу је живео. Сви смо празни због његовог одсуства и испуњени његовим присуством у нашим размишљањима, у нашим надама и нашој обавези да чинимо добро и да радимо на помирењу и слози у овој нашој Црној Гори, израњаваној поделама и уморној од братских завада. Дај Боже мир свима у Црној Гори“, закључио је Маровић.
