Глумац Петар Божовић причао је о глуми, породици, деведесетим годинама. На почетку разговора бард српског глумишта каже да му је жеља да одигра један, како напомиње, нормалан филм, у којем би само реаговао погледима и ономатопејом.
Као што животиње реагују. Човјек је у суштини животиња. Дао му Бог мало мозга, па он не зна шта ће с њим. Како би му лакше било да тога нема, сви би лијепо живели. Овако, је*е нам мајку размишљање и генијалци. А стално се трудиш да више сазнаш и просто, бре, не знаш чему то годи. Хајде да сазнамо нешто о себи, да сазнамо има ли још неко. Нисмо ваљда једини. Али ако јесмо једини, чувајмо се. Али не, него баш се истријебимо – каже Божовић за Мондо и наставља:
– Видиш ли ти да се све животиње боре за своја станишта, за своје потомство. Гину, бре. Пред ватром су сви заједно, нико никог не дира. А људи не. Ми смо пред атомском бомбом неравноправни, као да ће она заштитити онога ко је употреби. Даће Господ да му се рука осуши прије него што повуче тај ј**ени тригер.
Глумац рођен у Земуну 1946. признаје како је доста тога сазнавао играјући Теслу.
– И више него што сам хтио. Чак сам у једном моменту видио да сам много хтио, па сам се зауставио јер покушавајући да размишљам његовим мозгом схватио сам да ће ми или пући мозак или ћу постати аветиња која ће ићи улицом и изигравати Теслу.
Глумац је једном приликом изјавио да не би поново играо оно што је тумачио у филму “Лијепа села лијепо горе”.
– Такве улоге може човјек повремено да одигра. Али кад таквим улогама дајете срце и душу, онда у себи самима откривате да и у вама има нешто што није у реду. Нисам много бјежао од тога, али што бих се излагао томе? Гледам ове америчке велике глумце, који играју стално те лоше типове, зликовце. Не можеш ти послије тих улога које провучеш кроз себе да останеш здрав. Може да кошта колико кошта, али што бих се ја потурао. Има ко хоће. За свакога има мјеста под овом капом небеском. Видиш сваки овај отисак прста је различит, то је Бог одредио да и за тебе има мјеста под Сунцем”, каже Божовић.
Сигурна лука му је била његова тетка Вида.
– У младости сам дјеловао доста старије, ваљда због моје биографије, хтио – не хтио. Ја сам растао као сироче, нисам знао ни за оца ни за мајку, а живио сам у историјском окружењу. Наша соба је била музеј. Све од Балканских ратова, до мог ујака који је са 17. погинуо на Сремском фронту. Причала ми много година касније моја тетка како су ишли да траже тог мог ујака. Земља била смрзнута. “Нађемо га, а он цјелокуп” – сјећа се теткиних ријечи.
– Копају раку, а моја мајка стоји трудна, а у трбуху ја. Мајка се онесвијести кад виде свога брата и упаде у тај гроб. И имам обичај да кажем да сам од тада луд. Јер шта даље причати – каже Божовић.
А тетка Види најдраже је било када је њен Пера јавио телеграмом из Београда јавио да је “положио са одликом”. Била је поносна јер су јој, откриће то она Петру много касније, причали поједини како ће он “пропасти у Београду”.
– Када сам јој послао тај телеграм то је читава представа била.
– О кума Јелице!
– Шта је кума Видо?
– Стиго телеграм од Пере.
А све отеже да сви чују.
– Шта вели?
– Е јавио ми да је положио са одликом.
– Шта велиш?
– Са одликом положио.
– Е свако му добро Бог дао”, присејћа се Петар Божовић.
О првом браку је само кратко рекао:
– Развео сам се, јер нисам могао да поднесем побачаје. Ја сам хтио породицу и дјецу.
