Од смјене 59 функционера Републике Српске прошло је тачно 17 година, а Канцеларија високог представника, ни њен тадашњи шеф Педи Ешдаун никада нису одговарали за тај чин. Правде за лица којима је забрањено бављење политиком није било ни пред домаћим, ни пред иностраним судовима.
Ешдаун је 30. јуна 2004. године смијенио у пакету 59 особа, а многи од њих покушали су да потраже правду пред домаћим и страним судовима, али већина њих или је пресуђивала у корист високог представника или се проглашавала ненадлежним. Тако је функција ОХР-а остала без икакве контроле, а високи представници добили су апсолутну слободу у свом поступању за које нису сносили никакву одговорност.
Бивши декан Правног факултета у Источном Сарајеву Радомир Лукић за “Глас Српске” каже да је група од 26 смијењених функционера поднијела апелацију Европском суду за људска права, али да она није успјела.
– Суд је рекао да смо кажњени по Глави седам Повеље УН-а, која говори о одржавању светског мира, те да смо ми у надлежности Савета безбедности УН-а, јер смо, ако тумачимо доследно, “опасност по светски мир”. Другим речима, Европски суд се огласио ненадлежним – рекао је Лукић.
Он каже да је велики број њих правду тражио и пред домаћим судовима, али да су у већини случајева они стали на становиште да је све законито, правно и да високи представник има таква овлашћења.
– Само у два случаја, једна суткиња и судија су пресудили у моју и корист Миленка Станића, али су Окружни судови у Источном Сарајеву и Бањалуци преиначили пресуде. То су биле у принципу веома лоше срочене одлуке, а да се не лажемо, осим ово двоје судија, све остале судије су се плашиле да донесу другачије одлуке, јер су били под притиском чиновника из ОХР, а неки су ми то послије и сами признали – рекао је Лукић.
Он каже да је постојала идеја да се пред судовима Велике Британије тужи Педи Ешдаун, али да то никада није доведено до краја, те да је помињана и идеја да се туже државе чланице Савјета за спровођење мира.
– То је радила Влада РС и тадашње руководство Српске, али се с тим стало. Због чега? Не знам. Постојала је жеља да се правда тражи пред судовима у Америци, али ја у томе нисам хтио да учествујем, јер сматрам да би било потпуно нечасно и сумануто да мене штити амерички суд на територији моје државе. Испало би да су САД надлежне да суде ту врсту спорова у БиХ и мене то као држављанина РС и БиХ није интересовало – истакао је Лукић.
Он каже да се о овоме треба причати, јер они су своје битке водили сами, без ичије помоћи.
– Не треба то радити због мене, већ због свих нас, да не бисмо дошли у ситуацију да високи представник опет смјењује српске функционере, без обзира да ли се они презивају Додик, Шаровић, Стевандић, Бореновић и тако даље – закључио је Лукић.
Један од оснивача СДС Божидар Вучуревић је такође био смијењен, а за “Глас Српске” каже да је безуспијешно покушавао добити правду пред домаћим судовима.
– Водили су се неки спорови, али безуспијешно. Касније сам и одустао, јер сам видио да нема користи од тога – рекао је Вучуревић.
Поучен искуствима других, бивши начелник Управе за обавјештајно-безбједоносне послове Министарства одбране РС Драгомир Кесеровић није ни хтио да се упушта у судске спорове.
– Неуређена надлежност о овом питању била је јасан показатељ да ће правда бити тешко достижна – рекао је Кесеровић за “Глас Српске”.
Међу смијењенима, између осталих, нашли су се и Драган Калинић, Пантелија Ћургуз, Цвијетин Никић, Слободан Шараба, Саво Крунић, Зоран Ђерић, Војислав Глигић…
Без одговора
Годину дана прије смјене 59 функционера, 7. марта 2003. године, смијењен је и Милован Бјелица, а он у изјави за “Глас Српске” каже да није успијевао пред домаћим судовима, али да је једини који је пред Судом у Стразбуру тужио БиХ као државу потписницу Конвенције о људским правима.
– Мени БиХ није заштитила моја људска права и ја сам их због тога тужио. Међутим, из Суда сам прије четири године добио одговор да је тужба запримљена, али до данас о њој није одлучивано, нити има каквих других информација – рекао је Бјелица.
