Ово прољеће, 2021. године никако да загосподари Романијом и примора зиму да се коначно повуче са трона и на зачељу годишњих доба чека нову прилику за повратак. Као да је нека забуна, или пак свађа, настала међу годишњим добима. Па тако један дан осване у бијелој и хладној одежди од мраза, као да је зима на прагу а не почетак јуна мјесеца, па онда сљедећи, прави каснојесењи, утонуо у густу маглу коју прати досадана и упорна, ситна киша, росуља, да би га потом смијенио сунчан дан, понекад августовски врео, кад температура ваздуха од нуле до изнад двадесетог степена порасте. А најчешћи су они варљиви о које се непрекуидно, у таласима, отимају киша и сунце, хладноћа и врелина. Таман што сунце добрано причврљи и припече, однекуд иза романијских врлетних висова, или можда из неких тајних пештера, покуљају густи и мрки облаци и лине хладан пљусак праћен артиљеријом Светог Илије, па опет сунце загосподари небом. И тако цијели убоги дан.
Прољећа су често варљива, али ово је баш превршило сваку мјеру.
Овог петка, 5. јуна, господари неба су услишили моје молитве. Са ведрог, византијскo-плавог, неба, украшеног тек понеким облачком, сунчеви зраци су засипали гласиначку равницу и романијска кудрава брда, стијене и висовe пријатном топлином. Већ је добро минуло подне а вријеме се, за разлику од предходних дана, не мијења.
Топло сунце плови ведрим небом, а ја и мој пријатељ Миленко Јевђевић путујемо уз шумовите брегове понад Подороманије и Дикаља ка једном од врхова и симбла романије, Црвеним Стијенама, у сусрет новом узбудљивом планинарском доживљају, пустоловини, или по француски, авантури. Око три сата поподне стижемо до планинарског дома „Црвене Стијене“, тек неких петнаестак минута лаганог хода удаљеног од врха, или видиковца по којем дом Планинарског друштва „Гласинац“ носи име. Овај лијепи дом изграђен је захваљујући упорности, ентузјазму и акцијашким напорима сложне планинарске дружине, а сада се може казати и визионарству, јер је његов положај сигурно имао велики утицај при доношењу одлуке да Црвене Стијене постану изазовни магнет за све љубитеље планинарења, психо-физичких искушења и адреналинских авантура. И, ево, коначно да кажем: На Црвеним Стијенама је изграђена, или постављена, виа ферата; успон челичном стазом на Црвене стијене. То му дође нешто као претходница правом алпинизму, својеврсни тест за почетнике у пењању. Овим Романија, поред љепоте принцезе међу планинама, постаје и један од најпознатијих центара авантуристичког туризма на просторима ономадне државе Јужних Словена, па и Балкана. А већ се за њу зна и у неким много даљим просторим. Ово потврђује сусрет са групом Руса испред Дома. Каза нам Див, Мирослав Дивчић, да су овдје долазили и неки Французи, па чак и један Арапин.
Због тог изазовног искушења упутисмо се, ево, ја и мој пријатељ ка планини на својеврсни тест самопоуздања или психофизичких способности. Ја се не бојим висине, али нисам баш сигуран у физичку способност. Одавно нисам ходао планинским врлетима.
Свраћамо у планинарски дом гдје нас чека водич, млађани, а већ веома искусан планинар, Стефан Бајагић. Мијења Мирослава Дивчића, првог, илити главног, водича на ферати, који је био обећао да ће нас пратити, али због заузетости неким пословима око дома пртепустио је то Стефану. И док наш водич комплетира сет опреме за пењање уз хладно пиво и сок разгледамо унутрашњост дома.
– Чије су- пита ме Јевђа показујући главом на двије фотографије на једном од зидова камин-сале.
– То су два члана нашег планинарског друштва. Два вриједна планинара. Изгубили смо их недавно… Сад се, можда, горе на небу, на некој нама непознатој и далекој планети, пењу по неким планинама… Оно лијево је Милош Бајагић, отац нашег данашњег водича, а овај десно је Павле Нинковић, син Велемира, Веље Нинковића.
– То је онај Вељо из твојих Прича са планина?- упаде ми у ријеч Јевђо.
– Е тај. То је њгов сина.
– Хоћемо ли?- прену нас глас нашег водича пружајући нам појасеве за пењање.
Да не би његове помоћи Бог једини зна кад би ми то, и како, спетљали око себе. Лаганим ходом, стазом која вијуга кроз црногоричну шуму, за нешто мање од двадесет минута стигосмо у подножје Црвених Стијена одакле почиње успон на ферату. Краћи предах пред почетак пењања уз стијене користам да досађујем Јевђи, а уједно и да распришим лагану трему:
– Шта ли му значи тачно на српском виа ферата? …Слабо ти ја баратам по талијански… Но парларе талијано – збркљачих нешто налик на талијански језик.
– Па виа ти је пут, а ферата, жељезница, воз, страда ферата… Мислим да је, по мени, најбоље по нашки казати да је ово жељезни пут.
– Неки то зову челични пут, или челична стаза.
– Исто му је то.
Мени је од свега важније да се зове виа ферата „Соколов пут“. Ту су негдје у стијенама и гнијезда сивих соколова, тих најхитријих живих створења на кугли земаљској. Ти гласници богова и симболи брзине, свјетлости у тами, витештва, снаге и бесмртности, сигурно су по отварању ферате устукнули пред свакодневним и бројним посјетама планинара, поготову викендом, кад је овдје права гужва. Неки орнитолози кажу да, при обрушавању на плијен, могу достићи брзину и до 400 километара на сат. О чувеној оштрини њиховог вида да и не говоримо. По томе је Драгутин Матић са Суве планине, чувени извиђач српске војске у ратовима од 1910. до 1918. године, добио симболично име „Око Соколово“. Његова чувена фотографија, настала за вријеме неког извиђања при повлачењу српске војске преко Албаније, обишла је цио свијет и нашла мјесто у многим монографијама, прије но што је коначно, након више од 40 година, стигла и до Драгутинових руку у село Калетинац на обронцима Суве Планине. И то на омоту грамофонске плоче „Марш на Дрину“ фотографију је снимио руски новинар Самсон Чернов.
Прије двадесетак година, негдје у баш у вријеме кад је „Оку Соколовом“ подигнут споменик на тргу испред општине Гаџин Хан, упознао сам у том малом градићу на југу Србије, родном мјесту чувеног српског поете Бранка Миљковића, Драгутиновог сина Благоја, једног од негдашњих уредника у београдској „Политици“. Поклонио ми је том приликом своју књигу „Мој отац Око Соколово“, која заузима почасно мјесто и мојој библиотеци. –
– Јесте ли спремни? …Крећемо ли?- прену ме Стефанов глас.
Послије његових краћих упута кренусмо уз прве стијене. Пред нама је успон дуг 350 метара са висинском разликом од неких 160 метара. Кажу да се ферата „Соколов пут“ прелази, у просјеку, за један сат и тридесет минута. Ја ћу бити задовољан ако је освојим за било које вријеме. При првим корацима осјећам лагану трему, али не и страх. У почетку често заборављам прекачити карабињере на сљедећи сегмент челичне сајле, али то пажљиво прати Стефан и опомиње правовремено, и мене и Јевђу. Чили трема али се јавља забринутост да ли ћу издржасти до краја. Артритис је начео моје зглобове. Без обзира на то, ако одустанем како ћу, ја стари планинарски вук, од срамоте погледати у очи осталим члановима мога Планинарског друштва „Гласинац“? Инат нараста у мени. Буди се авантуристички дух.
Након стотињак метара пењања избијамо на мини превој. Осјећам муку у стомаку; на ивици повраћања. Знам због чега. С тога препоручујем будућим пењачима да прије поласка на ферату не препуњају желудац, поготову тешком храном. На овом мини превоју може се лијепо предахнути и уз неки напитак, безалкохоли, разумије се, уживати у погледу на панораму живописне мокраљске котлине. А може се и одустати даљњег пењања и окренути лијево испод стијена у шуму, па онда лагано уз шумовиту косу стићи до заставе на врху Црвених стијена. Кад би се вратиле године моје младости и оно вријеме кад је мало ко крстарио с планинарским ранцем, тада необиљеженим стазама Романије, ја бих овдје разапео свој мали хипи шатор и уз кафицу и и чашицу „мученице“, далеко од свакодневне вреве, уживао у нетакнутој, дјевичански чистој природи, и чекао сивог сокола да ми се придружи. Али нема више младости из седамдесетих година минулог вијека, а нема више ни мини шатора. Након вишедеценијског дружења по планинама бивше Југославије остао је негдје на врлетним стрминама испод Вучева, надомак Перућице, да чезне, као и ја, за тим лијепим временима, водећи узалудну битку са влагом, планинским сњеговима и олујама.
Најкасније до краја овог љета, са овог превоја моћиће се право на врх Црвених Стијена новим краком ферате. До тада ми ћемо десно ка најзахтјевнијем дијелу адреналинске стазе. Прије но што кренусмо, на превој стиже мој братић Павле са другаром Миланом Божићем. Убрзо иза стијена изрони још једна група планинара. Узалуд смо се надали да због радног дана неће бити посјетилаца, поготову овако младих, као роса јутарња, којима би могли ми, новопечени пењачи, сметати, а и они нама. Хитри и гипки попут дивокоза, млади планинари убрзо ишчезоше иза стијена.
Ово је неко баш вјешто и паметно смислио; након прилично напорног успона до малог превоја наставља се можда нешто више од педесетак метара лагане стазе, таман толико да се предахне пред најзахтјевнији дио са два моста и двије окомите вертикале. На првом мосту, или прелазу, чека нас само једна сајла којом је премоштен понор између двије литице. Прелаз је осигуран са двије пратеће сајле у висини рамена тако да за оне који не зазиру од висине, осим лагане треме због лаганог плеса жице над понором, нема никаквих проблема. Ја сам на нешто слично навикао од малих ногу. Кроз мој ужи завичај протичу двије ријеке, красотице, или сузе бистре, романијске, Каљина и Биоштица, на којим у то вријеме није било мостова па смо их прелазили преко брвана или такозваних платица, без додатног осугурања овоме сличног. Ипак осјећам лагану трему.
– Шта мислиш, пријатељу, како би било да ово прођемо зими, по снијегу?- зауставих питањем Јевђу прије но што ми одмаче уз стијену понад моста.
– Причекај да видимо хоћемо ли претећи данас. …Горе код заставе ћу о томе размишљати.
– Који смо оно храм разгледали на путу овамо?
– Светог Георгија, Соколицу.
– Е па видиш, Свети Ђорђе је заштитник моја фамилије. Моја слава. Зато не брини. Са нама је и Он овдје данас. …Неколико овдашњих момака се и у тим условима успјешно окушало – додадох.
– Могу само замислити како је на овим литицама кад мраз стегне а сјеверац зајауче…
Док сам прелазио преко једножичног моста у једном тренутку заплесаше небо и земља. Иако окомита, чврста стијена ми поврати сигурност. Са олакшањем и новим еланом наставих успон до правог висећег моста. На том мосту, као на својеврсној челичној дуги између двије литице, уживам, над амбисом опчињен тренуцима узвишеног осјећања и чаробне љепоте. Сигуран и опуштен. Не зна се да ли је љепши поглед испод или изнад овог моста. Не проналазим ријечи којим би дочарао осјећај. Прекрасно. Благо птицама.
Још двадесетак метара до врха. Јевђевић је већ код заставе, а ја се у мислима враћам претходном разговору. Присјећам се да је међу првим ову стазу више пута освојио, и по зимским условима, Павле Нинковић, Вељов. И сад ми се на тренутак учини да га видим, у магновењу, како након успона до врха Црвених стијена наставља да се пење неком невидљивом стазом – фератом ка небеским висинама и постепено ишчезава у бескрајном плаветнилу.
Са моста гледам Јевђу како ми маше и довикује да издржим још мало. Још зеру, како би говорио наш пријатељ, рогатички књижевник Божидар Божо Станар. Високо понад његове главе предвечерњи повјетарац вија паперјасте облаке. Два бијела облачка не хају за вјетрове, усидрили се као да су невидљивом нити везани за јарбол са заставом, па радознало прате шта се дешава доље на стјенама.
– То су они, наши другари планинари, Милош и Павле… То су њихове душе – шапућем полугласно.
Коначно, након преласка посљедњих двадесетак метара висинске разлике и нешто више дужних метара, стижем до 1423 метра, до врха видиковца Црвене стијене. Док правимо фотографије за успомену, одозго са врха јарбола лаганом шкрипом поздравља нас метална тробојка.
– Браво ђеде! Заслужили смо неко признање, награду…
– Награда нам је овај прелијепи поглед на живописну мокрањску котлину и на околне планине: Требевић, Јахорину, Бјелашницу, Трескавицу, Озрен, Игман, Битовњу… – упадох му у ријеч и додадох: -Него, кажи ти мени какви су ти утисци након свега? Како ти се све ово чини, братац?
– Необична, несвакидашња, незаборавна адреналинска авантура… Морам још који пут доћи овдје са дјецом.
– Ја не знам да ли ћу се пењати, али долазити хоћу. Не могу ја без моје Романије.
Ближи се смирај овог узбудљивог дана. Тамо на западу, понад сарајевске котлине, сунце само што није дотакло далеке вијенце планина. Вријеме је да и ми кренемо стрму низ планину. Док се спуштамо ка планинарском дому „Црвене Стијене“ поздрављају нас камена чела и висови Романије, озарени предвечерњим руменилом. Руменим смијешком и благим повјетарцем поздравља нас и испраћа легендарна планина, као да хоће, тим благим знацима, да каже да јој опет дођемо. Том немуштом позиву, доље из равнице, придружују се свјетлуцањем куполе и крстови Манастира Светог Георгија – Соколице.
