За неке људе, ма гдје били и шта год радили, са поносом кажемо да су наши. Њихова истрајност, а опет скромност након што направе нешто вриједно у свом животу, даје нам то право да се по неком неписаном правилу поносимо њима. Неко наш, гост је и ове сталне рубрике.
Дјетињство је срж живота. Питали смо саговорника који су то доживљаји којих се радо сјећа када се врати ходницима, тамо гдје све почиње.
– Занимљиво, моја прва сјећања везана су за несташлуке. Иако сви моји кажу како сам био добро дијете, прво чега се сјећам јесу те неке ситне подлости које сам приређивао дједу и баки, код којих сам проводио доста времена. С обзиром на то да сам као мали имао бронхитис, моји би ме, чим у Сарајеву почну тмурни дани и спусти се смог, водили код дједа и бабе на село. Мада, ни код куће нисам био пуно бољи, кад добро размислим – започео је причу Далибор.
Каже да је као дијете имао дозу повучености и стидљивости, па је пут ка првим пријатељствима и љубавима био кривудав.
– Рођен сам у Сарајеву, 1977. године. Послије ме је живот водио прво у родно село мог оца, Ракову Ногу, на сјеверозападним обронцима Романије, а након тога у Соколац. Сјећам се да сам сам отишао да се упишем у школу. Отац је тај дан радио, а мене је било срамота да ме мама води, па сам се сам запутио на тестирање. Оно што је занимљиво и са чиме се често шалим на свој рачун, јесте то да нисам завршио основну школу. Те 1992. био сам осми разред и неких 20-ак дана прије мале матуре почео је рат, тако да су оцјене остале незакључене, дипломе неисписане. Контакт са већином пријатеља из основне школе изгубио сам у рату, међутим, захваљујући друштвеним мрежама, са неким од њих поново се чујем. Са некима и сретнем. Дуго сам био поприлично стидљив, тако да што се тиче љубави из основне школе, та рубрика је поприлично празна – казао је кроз смијех.
У наставку нам је открио како су пролазили младалачки, средњошколски дани; какав је тад био дух нашег града и људи у њему.
– У Соколац сам први пут дошао с јесени 1992. године. Школска година је већ била увелико почела. Како сам се ја накнадно уписао, па још у гимназију, ни данас ми није јасно. Само знам да ми је требало много времена да након боравка у ратној зони, разумијем да се ту живи иоле нормално и да школа функционише. Тада смо сви били солидарни, у истој невољи, није било подјела, разумјели смо једни друге. Сјећам се, на часу билогије, на питање професорице од чега све можемо добити брашно, другара који одговара: „Од Црвеног крста!“ Најчвршћа пријатељства су ми из тог периода. Окупљали смо се у парку, код споменика, зими у просторијама КУД-а, правили бендове, снимали прве демо-пјесме. Поприлично је ненормално бити носталгичан према ратним годинама, али ми се чини да је тада било пуно више оптимизма, него што га има данас.
Данас препознатљиво ТВ лице – свој медијски рад Далибор је започео на некадашњем Радију „Романија“.
– Бијег од ратне свакодневице током тих средњошколских ратних година водио ме је у поезију. Доста сам читао, помало и писао, неке од пјесама су завршиле на различитим конкурсима, освојио сам неколико награда, након чега сам гостовао и у програму тадашњег Радија „Романија“ који се налазио на спрату средње школе. У разговору са тадашњим директором и главним и одговорним уредником радија Велимиром Елезом, дођемо некако до тога да ја почнем хонорарно радити на радију. Рат, хаос, струје кући више нема него што има, а ја радим на радију! У том тренутку за мене је то било нешто велико и значајно. Сада схватам да је било и судбоносно, јер ко зна куда би ме живот одвео да се нисам пронашао ту. И данас се дивим Вељи, кога сматрам другим оцем, одакле је црпио силно стрпљење и поправљао разне брљотине једног надобудног клинца који му успут није био нико и ништа. Углавном, на радију сам прошао све фазе, од вођења омладинског програма, преко посла тон-мајстора, до анкета и спортских преноса. Након средње школе уписао сам Филозофски факултет, Српски језик и српска књижевност, али је новинарство и даље остало главна преокупација. Чудно је то. Када озбиљно уђете у овај посао, који је динамичан, нуди разне бенефите, али је и захтјеван, често исцрпљујући и меље људе – како то неки воле рећи, све друго вам је поприлично досадно и неинтересантно. Чак и тада, када сам уписивао факултет, знао сам да се нећу бавити тиме што желим студирати. Жеља ми је била само да употпуним знање. Новинарство ме је већ било узело под своје.
Далибор је неко са пуно талента па га је новинарски посао провео кроз доста медијских кућа.
– Када сам кренуо на факултет, са Радија „Романија“ сам прешао на Радио „Свети Јован“ који је тада егзистирао на Палама. Након тога је дошла БН телевизија, гдје сам се задржао 15 година и ево већ двије године сам на телевизији Н1 у Сарајеву. Паралелно са тим готово све вријеме сам радио и за неколико штампаних медија. Телевизија је посао у којем се сваки дан изнова доказујете. Мало тога остане за шта се можете ухватити након одређеног времена, поготово у информативном програму. Једноставно је тако. Поносан сам што сам имао прилику интервјуисати неке од највећих балканских имена из свијета књижевности, глуме, музике, спорта: Љиљану Хабјановић Ђуровић, Драгана Џајића, Секу Саблић, Небојшу Глоговца, недавно преминулог чика Власту Велисављевића, Здравка Чолића, покојног Оливера Драгојевића, Радета Шербеџију и да не набрајам даље.
Поред примарног занимања, његова додатна љубав и обавеза је продукцијска кућа „Инвенио филмс“ у којој настају права мала ремек-дјела.
– Са пар пријатеља покренуо сам властиту причу названу „Инвенио филмс“. Ту смо нас тројица: Дејан Чабрило – сниматељ и директор фотографије, мој кум Игор Лале – задужен за свјетло, постпродукцију и графички дизајн и ја – редитељ и монтажер. Углавном смо фокусирани на музичке спотове, рекламе и промо-филмове, мада се бавимо и фотографијом, графичким дизајном и дигиталним маркетингом. Један од првих спотова који смо радили био је управо за Халида Бешлића „Просуле се године“. Халид је био пријатељ са мојим покојним оцем. Сјећам га се од малих ногу и када сам му при једном случајном сусрету у Сарајеву рекао да се бавим и видео-продукцијом, затражио ми је да види шта то радим. Након што је погледао пар снимака, каже: „Наредни спот ми радите ви!“ Дао ми је ЦД, који тада још увијек није био објављен, и рекао: „Преслушај, одабери шта ћеш екранизовати, само немој „Романију“, то ће ми радити једна озбиљнија продукција из Сарајева.“ Одаберем „Просуле се године“. Након тога нам се јавио са реченицом: „Одлучио сам, ви радите и ‘Романију’!“ За некога ко не зна тај простор – то би био лак посао. За мене, који знам безброј локација које завређују да се нађу у том споту, најтеже је било како све ставити у 4 минута. Судећи по броју прегледа и реакцијама на друштвеним мрежама – успјели смо у томе.
Иако је радохолик, највише воли оне дане кад не ради, кад успије да се посвети кћеркама, породици. Пословни дан већ има своју устаљену динамику.
– Добра припрема је пола посла. На Н1 сам водитељ и продуцент, тако да сам или у студију или у режији. Исто као и код снимања спотова, припрема је веома битна. Опште знање зна често да завара. За сваког од гостију се припремам студиозно, истражујем, тражим информацију више, проучавам психолошки профил, размишљам како ће одреаговати на одређено питање. Избјегавам да упаднем у колотечину. Можда је то мени 1.000-та емисија, али некоме је то важно гостовање, неко вас можда гледа први пут и ако сте лоши, површни, неинтересантни, неће пожељети поново да укључи тај канал. Зато сваку емисију радим као да ми је прва и једина.
Далибор нам је из свог угла предочио у чему је драж и тајна јавног посла. Пренио је и поруку младим колегама којих начела треба да се држе како би успјели у овом послу.
– Кад сте млади, прија вам да вас људи препознају на улици. Касније то почне да вам смета, али тада је већ касно. Сјећам се савјета једног мог старијег колеге, када сам почео радити на телевизији. Рекао ми је: „Сине, чувај се болести рефлектора! Од тога се лако полуди.“ Често смо свједоци тог лудила, опскурних ликова који мисле да су јако важни јер су на некој телевизији, на некој функцији. Коме је то данас важно? Људи имају послове, породице, хобије. Читају књиге, путују. Телевизија је тек један од медија који људи користе, чак чешће за разбибригу, него ли за информисање. При том, сви данас имамо безброј канала. На једном од тих канала сте ваша емисија и ви и то свега пола сата – сат дневно, или чак седмично. Мислим да сам рекао довољно за разбијање илузије како сте некоме претјерано важни и да тај посао требате схватити као било који други.
На крају нам је открио да су га, кад је био млађи, привлачили градови, гужве, дешавања. Са годинама, интересовања су се промијенила. Данас воли са породицом побјећи негдје у природу, уживати у свитању или заласку сунца. Обожава дочекати јутро негдје на путу. Истиче да су то за њега најупечатљивији моменти.
– Покушавам их ухватити, сачувати те слике. Јер, како то рече Иво Андрић: „Не тече ријека, него вода. Као што не пролази вријеме, него ми.“
