Дарко Цвијетић – Познавала сам га од његовог рођења. Рођен у породици Милике и Пејке Цвијетић, другожељено, па још мушко дијете, рођено иза сестре Орјане и чини ми се, тако је брзо одрастао у окриљу топлине и љубави својих најближих да је од штркљавог дјечака, несташка, наједном израстао младић.
Завршио је машинску школу и са својим другарима из школских клупа дијелио добро и зло, времена које је долазило. А зло је стизало на прстима, пријетило разбукталој младости да ће је зауставити. Дошао је рат. Дарко се није опирао. Кренуо је храбро да брани отаџбину.
Обукао је униформу српске полиције. Стигао је да заснује породицу. Сваки одлазак на ратише значило је непроспаване ноћи за његове најближе, све док га не угледају на вратима дома.
Стигао је 12.април 1993.године. Аутобус паркиран пред хотелом Романија чекао је српску полицију. Пут је водио ка Сребреници, злогласном усташком упоришту. Улазили су два Дарка: Крсмановић и Цвијетић, улазили су Миланко Вукојичић и Перо Бартула, улазила је српска младост, спремна да брани и одбрани сваки педаљ отаџбине.
Страх и зебња су се увукли у срца најближих. Ваљало је сачекати повратак рођених. Умјесто њих стигле су црне вијести. На звјерски начин, убијени, уазстављени тићи у лету. Као сунце после кише стигла на свијет два цвијета, Пеђа и Дарка. Са очевима се нису никад међусобно упознали. Данас им о њима причају најближи.
Живот заустављен у узлетишту
Јунских дана 1999.године, генерација Дарка Цвијетића прослављала је 10 година матуре. На том скупу није било Дарка, а другари из школских клупа нису заборавили да је са њима безбрижно проводио дане младости и радовао се животу, прерано прекинутом, заустављеном у узлетишу.
Свечана поворка другара из школских клупа кренула је тога дана ка гробљу и посјетила последње пребивалиште Дарка Цвијетића. Нису заборавили ни Дарку, његову ћерку јединицу, чијем доласку на свијет би се и он радовао као што су се радовали његовом доласку. Од татиних другова и другарица, Дарка је добила на поклон златну огрлицу и наруквицу, која ће је једног дана, када одрасте и понесе злато, подсјетити на тату и његове школске дане.
Објављено у 57-58.броју Соколачких информативних новина (мај-јун 1999.)
