Чуда Василија Острошког небројана су, а ово је једно од таквих, када је Свети Василије зауставио воз који је кретао са станице.
Свети Василије је познат као светац који брани свој манастир и брине о свима који дођу код њега, да се безбједно врате кући.
Ако сте били на Острогу код Светог Василија, сигурно сте присуствовали барем једном чуду. Свако ко оде на то свето мјесто има своју причу која је једнако моћна као и сам светац којем се молимо.
Доносимо вам причу према запису М. Вековића:
„Чуда Василија Острошког небројана су, а ово је једно од таквих, када је Свети Василије зауставио воз који је кретао са станице.
Чим је двоје људи ослободило купе, локомотива се упалила и воз је кренуо према Даниловграду, а до тада – ни макац!
Било је љето 1982. године. Пошли смо из Сарајева на поклоњење великом светитељу, Светом Василију. Послије цјеливања његових светих моштију, молитве и краћег задржавања у манастиру, спустимо се кривудавим, уским путељком, доле низ острошке стране.
Најзад, помало изгребани од успутних купина и багрема, стигосмо весели на жељезничку станицу Острог. Супруга са десетогодишњим Божидаром и осмогодишњим Заријом прва уђе на врата вагона, ја полако кренух за њима, кад изненадно испред мене стаде кондуктер.
„Ви из Острога?“, упита некако пословно хладно и загонетно.
„Јесмо, хвала Богу из Острога и од Светог Василија, слава му и милост!“
„Јесте ли што узели од туда?“, упита.
Ја остадох нијем пред овако неочекиваним дочеком и чудним питањем, па и ја почех загонетно: „Ма, како да нисмо. Зар ико из Осторга иде празан? Узесмо и благослов од Светог Василија. Пољубисмо његове свете руке да нас мимоиђу несреће и невидиме муке.“
„Чујеш, чоче, одоле га воз неће ни мрднути, док ми не кажеш, јесте ли без питања тамо, из светиње узели неку ствар да носите дома?“, то изговори смртно озбиљног лица.
Ја се нагло уозбиљих и рекох му: „Сачувај Боже од такве памети, да из светиње нешто отимамо или крадемо. Ми у светињу носимо поклоне. Нама је породична срећа и благослов свеца милији од свих ствари на свету.“
Он ми онда рече много уљуднијим гласом: „Опрости, морао сам те то питати, мало причекај ту, па чућеш и зашто“.
Онда стрча низ степенице вагона, руком махну према машиновођи и рече му: „У реду је све!“
И воз крену. Он ме сад расположеније узе под руку и са мном уђе у купе, наплати карте и поче причу:
„Пре два дана нисмо могли да кренемо одавде са ове станице“.
„А зашто то?!, потрудих се да смирено упитам.
„Не даде нам Свети Василије! Ништа се не чудите, али је ово жива истина, што ја велим. Овдје на станицу уђоше човјек и жена, имаху ту негде око педесет година. Били су у Острогу. Машиновођа упали, да крене воз – не може! Он изађе из локомотиве и загледа машину са свих страна, све исправно. Она непомична, ка камен студени, као да је нека невидљива сила држи.
