Колико један човјек може да учини за један клуб, најбоље је показао Славко Рогуљић, кога су с правом звали Трнски Берлускони. Тако су навијачи Слоге из Трна алудирали на чувеног фудбалског мага Силвија Берлусконија који је са Миланом освајао Европу и свијет. Бањалучко преграђе Трн је више од 100 пута мање од Милана, али се и у том насељу игра добар фудбал. То је Слога показала управо 1997. године када је бриљантно стигла до финала Купа Републике Српске, а онда је била боља и од Сарајева и освојила велики пехар. Имала је Слога у том походу и тренера за трофеје – Ненада Гавриловића, човјека који је знао да припреми, састави и води екипу. Уосталом, резултати су најбоље мјерило, а у Купу Републике Српске Слога је остварила одличне резултате.
Сарајево, из Српског Сарајева, није знало за пораз и кроз Куп је прошетало до финала. Екипу је водио искусни и маштовити тренер Недељко Гојковић, човјек који је још у оној великој Југославији изградио своје тренерско име и потврдио се на кормилу познатих клубова као што су Слога из Добоја и Леотар из Требиња.
На путу до финала Сарајево је за биљежило пет побједа, савла дани су Братство из Братунца 3:0, Младост из Рогатице 3:1, Борац из Шамца 2:0 и 1:0, Борац из Бањалуке 3 : 0. Сарајево је забиљежило и три ремија на гостовањима: Братство 0 : 0, Младост 1:1, Борац 0:0. Заиста импозантни резултати. И фудбалери Слоге из Трна, на путу до финала, забиљежили су одличне резултате. Одиграли су осам утакмица и остварили седам побједа. За биљежили су побједе: Пролетер (Теслић) 7:0 и 4:0, Пантери (Бијељина) 8 : 0 и 3 : 1, Боксит (Милићи) 4 : 0 и 3 : 0, Рудар (Приједор) 3:0. Један меч су изгубили од Рудара у Приједору – 0 : 1.
Обје екипе су с отпимизмом очекивале финални меч који је одигран на Градском стадиону у Бањалуци, 14. јула 1997. године. Оба тренера – Ненад Гавриловић и Недељко Гојковић – опредијелили су се за напад. Знали су да се само головима може освојити велики пехар. Напади су се смјењивали са обје стране и све до 43. минута није виђени ниједан гол. Ипак, у 43. минуту овај финални меч је одлучен. Фудбалери Слоге извели су један од многобројних напада на гол Сарајева. Чинило се да од њега неће бити ништа јер се лопта нашла у коренеру. Ударац с угла извео је Лукић, оштро набачена лопта ишла је на 7–8 метара од гола, на њу је натрчао голгетер Згоњанин и поред статичних играча Сарајева послао је главом у мрежу. Фудбалери и навијачи Слоге бучно су прославили овај погодак.
У наставку утакмице Сарајево је покушало да изједначи, али без успјеха. Слога је сачувала минимално вођство и то јој је било довољно за тријумф. По завршетку финала, Рајко Поповић, министар спорта у Влади Републике Српске, уручио је пехар побједничкој екипи Слоге. Капитен Слоге Раде Комљеновић је високо подигао трофеј, а затим су играчи оптрчали почасни круг. Славље са стадиона пренијело се на предграђе Трн, навијачи су славили велики успјех својих љубимаца.
СЛОГА – САРАЈЕВО 1:0
Слога (Т): Лолић, Босанчић, Драгишић, Врањеш, Старчевић, Јањетовић, Калаба (Шућур), Комљеновић, Згоњанин (Турудија), Кукољ, Лукић (Трнинић)
Тренер: Ненад Гавриловић
Сарајево: Ешпек, Бакал (Брадоњић), Дабић, Марван, Ристић, Бошковић, Јовановић, Шешлија, Тинтор (Косанић), Пејановић, Радовић
Тренер: Недељко Гојковић
Играч утакмице: Бранко Кукољ