Да у Гацку питате за Мирослава Вуковића, ријетки би знали да вас упуте, али ако поменете Хрга, свако ће, не само знати о коме се ради, него и испричати бар једну од мноштва анегдота које се везују за овог човјека ведрог духа и неисцрпне енергије.
Дуга је листа друштава у којима је активни члан. Људе око себе окупља и покреће, што у средини која је пословично више окренута контемплацији уз кафу и тражењу разлога зашто нешто не може успјети, још више пада у очи.
Члан је планинарског друштва Волујак, Удружења ловаца и риболоваца “Врањача”, члан је Скупштине Фудбалског савеза РС и логистичка подршка у локалном Фудбалском клубу “Младост”, делегат је у првој лиги РС, уз то и одборник у Скупштини општине Гацко. Међутим, најдражи му је рад у Друштву добровољних давалаца крви “Гацко” чији је предсједник.
У књижици, са 66 давања, његово мјесто је шампионско. Тврди да је Гацко са око 500 доза прикупљених у прошлој години, с обзиром на број становника, међу најбољима у РС. Потврда за то је и скори догађај у у Бијељини када је заједно са још пет суграђана примио плакету Црвеног крста за преко 50 давања. Иако је и прије рата неколико пута дао крв, један трауматичан догађај га је нагнао не само да постане редован давалац, него и да у средини у којој живи другим људима укаже на важност и хуманост оваквих акција.
“Гатачка бригада је била ангажована у Љутој, према Бјелимићима. Ту је доста наших погинуло. То ми је остало, никада нећу заборавити. Један наш борац је био тешко рањен, ми смо га носили ту ноћ, то је било 27. новембра увече ’94. године. Била је већ зима и ја и један колега смо били позади, носили смо га, упали смо до грла у воду. Послије сат времена смо стигли у Калиновик, требала је Б+ крвна група, дао сам крв и пао сам у неку кому. Ујутру кад сам се пробудио, само сам видио бијеле сукнене чарапе на ногама. Појма немам шта се дешавало, можда сам био у тој коми четири-пет сати. Од тог момента сам осјетио неку потребу, вукла ме је жеља и оно што сам замислио, остварио сам”, објашњава Хрго.
Друштво добровљних давалаца “Гацко” има 250 чланова од којих је двадесетак жена, а за Хрга је посебно важно што је све више младих који се прикључују. У сарадњи са сродним удружењима, првенствено планинарима, ловцима и риболовцима, организују акције скупљања смећа и чишћења града, али и на радовима довођења воде и уређења око цркве у Придворици, мјесту у коме су у Другом свјетском рату убијени сви становници. О томе колико су људи спремни да учествују, Хрго каже:
“Мислим да само људе треба ангажовати и организовати сав тај рад. И да људи увијек хоће да се одазову. Фали нам мало подршке. Помогне нам синдикат РиТЕ-а, општина и РиТЕ, али није то довољно, вјерујте ми. Ту нам фали подршка у материјалним средствима, и били би још више ангажовани. Имамо позиве из цијеле Србије, сад имамо у новембру позив из Будве, са Златибора, али не можемо да стигнемо. Мислим, ипак, то је нешто хумано и требале би фирме да помогну.”
О Гацку прича са пуно љубави и чврсте вјере да живот овдје, уз мало труда, може бити само бољи.
“Гацко има могућности, капацитета и људи и омладине која би вољела ту да живи и остане као што сам и ја остао”, сматра Хрго.
На питање како види ово мјесто за десет година, Хрго одговара:
“Ја сам оптимиста. Остао сам ту, дјеца су ми ту, гдје год одем, кад се вратим, прво гледам ради ли Термоелектрана. Мислим да има доста изгледа да ћемо успјети да урадимо, најприје бих волио да завршимо дворану, па и водовод, да људи немају проблема са тим. Фали нам дворана, прије свега омладини. Ако Термоелектрана остане да ради, мислим да ће се Гацко промијенити, за десет година да га људи неће препознати.”
А да ли су се људи промијенили? Какве смо комшије, колико смо спремни да водимо рачуна о свом окружењу?
“Ја то гледам из свог угла. У позицији сам да могу да помогнем људима и настојим сваком да помогнем. Ја гледам људе као добре људе”, одговара Хрго.
А на питање: гдје је извор те неисцрпне енергије, наш саговорник даје једноставан одговор:
“Навикао сам. Не пушим, не пијем, доста се крећем, планинарим, радим. Читав сам живот радио. И прије рата отац је био у Њемачкој, држали смо на селу 150 оваца, радили смо. Кад је неки светац, кад не могу нешто радити, ја одем, шетам, користим то вријеме.”
