Оружани сукоб није почео војним операцијама, већ низом атентата које су починили обични криминалци које је СДА упослила и наоружала, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.
Прве барикаде на путевима и контролни пунктови појавили су се у априлу. Унутрашњу блокаду града поставиле су „Зелене беретке“ почетком маја и тада је постало немогуће напустити град.
Кривична дјела постала су широко распрострањена током априла и маја, почев од убистава српских полицајаца и војника ЈНА.
Српским полицајцима, укључујући резервисте, одузето је оружје и суспендовани су на свим оперативним мисијама безбједности. Промијењене су значке које су служиле за приступ зградама Министарства унутрашњих послова, а „Зелене беретке“ су Србима забрањивале улазак.
„Зелене беретке“ су у Полицијској станици Ново Сарајево 4. и 5. априла убиле српског полицајца Перу Петровића, а на полицијској академији на Врацама убијена су два српска полицајца Миле Лиздек (32) и Милорад Пупић (29).
Предсједничка директива коју је 15. априла потписао Хасан Ефендић послата је свим бошњачким јединицама, у којој им је наложено да нападну објекте ЈНА, одузму оружје и муницију и притворе војнике, пише у Извјештају.
„Зелене беретке“ су 22. априла напале канцеларије ЈНА на Илиџи и сједиште у Сарајеву. У Великом парку у Сарајеву 22. априла свирепо је убијена група од осам српских војника ЈНА: Миливоје Лаловић, Ђорђе Бјелица, Зоран Марковић, Драгомир Ђерић, Стеван Ђокановић, Влајко Голубовић, Недељко Вујичић и Миладин Вукмановић.
Тијела осморице војника ЈНА спаљена су у контејнерима иза зграде телевизије, а затим бачена на градску депонију. Насилни напади на објекте ЈНА, сједиште и касарне „Маршал Тито“, „Виктор Бубањ“ и „Јусуф Џонлић“, покренути су 2. маја.
Војна колона ЈНА која се повлачила из Сарајева нападнута је 3. маја у Добровољачкој улици.
Међутим, очигледним кршењем овог споразума, босанске снаге су поставиле засједу колоне у Добровољачкој улици и побиле многе војнике након што су их прво разоружале. Неки од њих били су младићи који су тек завршили војни рок, побијени су, а да никада нису испалили ни метак, пишу чланови Комисије.
Хитна помоћ ЈНА у мерцедес комбију била је у другој половини колоне, а у њој је било осморо људи. Чим се возило зауставило, пришао је припадник „Зелених беретки“ и уперио пушку у возача, наредивши свим путницима да изађу из возила.
Пуковник Будимир Радуловић отворио је тада врата на својој страни да преговара. Осамнаестогодишњи припадник „Зелених беретки“ пришао му је и испалио неколико метака у главу из аутоматске пушке, убивши га на лицу мјеста. Остали бошњачки војници отворили су задња врата и пуцали на људе који су били унутра.
Пуковник Миро Сокић убијен је хицем у главу. Потом је пуковник Душан Ковачевић наредио возачу хитне помоћи, капетану Ћурчилу, да напусти колону и одведе рањенике у војну болницу.
Хитна помоћ, јасно означена сиреном и ротацијом, нашла се у унакрсној ватри која је допирала из зграде Предсједништва и џамије на Скендерији. Нормела Шуко, цивилна службеница ЈНА, је убијена, а пуковник Ковачевић тешко рањен.
Захваљујући смирености возача, хитна помоћ је успјела да стигне до војне болнице. Рањене војнике упутили су у болницу „Кошево“, а докрајчиле су их „Зелене беретке“.
На десетине војника је убијено или заробљено. Девет заробљених војника ЈНА одведено је 4. маја у полицијску станицу Нови Град, гдје су их те ноћи сурово мучили и убили.
Возач погребног предузећа „Покоп“ Ратко Мирковић 5. маја је видио тијела шест војника ЈНА у каналу дуж Улице Ђуре Ђаковића код стадиона „Кошево“. У овим догађајима 2. и 3. маја, када се ЈНА покушавала извући из центра Сарајева, гдје спадају и догађаји у Добровољачкој улици, према прелиминарним евиденцијама Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, трагично су страдала најмање 32 лица.
За ове догађаје и почињене злочине у јавности се доводе у везу, између осталих, и Ејуп Ганић, Хасан Ефендић, Сефер Халиловић, Мустафа Талијан Хајрулаховић, Заим Заги Бацковић, Јован Дивјак, Стјепан Кљуић, Фикрет Муслимовић и Керим Лучаревић.
Неколико тијела није враћено породицама, док су нека тијела пронађена након рата.
Тијело пуковника Бошка Михајловића, који је био дио колоне, пронађено је и ексхумирано 1. октобра 1999. године. Имао је вишеструке преломе лобање проузроковане изузетно насилним ударцима након заробљавања.
Тијело десетара Ивице Симића, убијеног у болници на Кошеву, враћено је његовој породици у фебруару 1999. године.
Све српско особље војне болнице евакуисано је 10. маја 1992. Доктор Томислав Таушан, директор војне болнице и официр ЈНА, био је жртва неколико покушаја атентата на путу до свог стана на Врацама у близини јеврејског гробља.
Доктора Младена Пурковића, денталног хирурга у војној болници, произвољно су задржали шест мјесеци у затвору „Рамиз Салчин“.
Декан Медицинског факултета, професор Бориша Старовић, 6. априла 1992. године био је жртва покушаја атентата на својим улазним вратима, док је одлазио на посао.
Независна комисија коју је основала Влада Републике Српске у сврху испитивања догађаја у Сарајеву током грађанског рата у БиХ оформљена је управо како би пружила објективнији приказ у којем се извјештава о већини пресудних догађаја тог компликованог и мржњом мотивисаног рата, у којем се ниједној страни не приписује оно што није заслужила и у којем се ниједна страна не осуђује за злодјела која није починила.
