Вођа руских „Ноћних вукова“ Александар Залдостанов Хирург истакао је да се покојни Саша Савић, вођа Мото-клуба „Ноћних вукова“ у Србији, цио живот борио за родну Србију и вољену Русију.
„Збогом, брате. Цијели твој живот је битка за родну Србију, за твоју драгу и вољену Русију. И тај твој однос према `Ноћним вуковима`, руском свијету чинио је наше судбине нераздвојним. Изнад нас је било једно небо, исто плаветнило, а у њему заједнички дух братске љубави, вере, духовне, а можда и физичке победе над непријатељем“, написао је Хируг у својој објави на „Фејсбуку“.
Он је подсјетио и догађај када је министар одбране Русије Сергеј Шојгу током посјете Београду случајно на Савићевим грудима видио медаљу „За повратак Крима“ и пришао му и упитао одакле му то одличје.
Савић је рекао да је био на Криму, на чему му је Шојгу захвалио, а на шта је вођа „Ноћних вукова“ из Србије узвратио да је осјећао потребу да помогне братском народу.
„То је био твој народ, Саша. Ти си био у стању да са сломљеном руком пређеш стотине километара, да носиш хуманитару помоћ на Косово, да притичеш у помоћ сународницима и народу у невољи. Да не постоје људи попут тебе, не би вриједило живјети. Отишао си у ноћи на Лазареву суботу. И сада Тропар Лазареве суботе биће повезан још и са тобом“, написао је Хирург.
Саша Савић Шваба, вођа Мото-клуба Ноћних вукова у Србији, изненда је преминуо од посљедица инфаркта у 44. години.
Савић је у јавности био познат као велики хуманитарни радник, патриота и организатор многих скупова српско-руског пријатељства.
Саша Савић, који је рођен у Берлину 1977. године, а живио у Нишу, носилац је четири одликовања – Ордена Министарства одбране Руске Федерације од 2014. године, Ордена „Милош Обилић“, који је добио од балканске козачке јединице Русије при амбасади Русије у Србији за заслуге ширења српско-руског пријатељства.
Он је носилац и признања „Видовдански крст другог реда“ који се додјељује за хуманитарни рад и помоћ српском народу на Косову и Метохији. Ово прзнање му је уручило Удружење ратника полиције.
Савић је носилац и ордена који му је додијељен поводом 200 година Георгијенског крста који му је, како је тврдио, био најдражи.
