Већ 11 година међу нама нема Мома Капора, академског сликара и писца, једног од протагониста београдске приповиједачке школе. Преминуо је 3. марта 2010. године. Објавио је више од педесет књига и романа. Превођен је на бројне свјетске језике. Читалачкој публици је, био и остао, један од најомиљенијих српских писаца. Писао је једноставно, разиграно, пријемчиво, народним језиком, без тешких ријечи, туђица, да га свак разумије.
Велики писац Добрица Ћосић о Мому Капору је написао у својој књизи „Дванаест портрета“:
„Нема данас српског писца који је у публици толико омиљен колико је омиљен Момо Капор. У мом нараштају једино су Бранка Ћопића и Десанку Максимовић људи толико волели. Од келнера до генерала, од таксиста до научника, од домаћица до балерина, од ђака до професора-сви читају Мому Капора.“
Једноставност Капоровог казивања је, мора се признати, јединствена; читалац има осјећај да се писац игра с пером у руци, уз минимално напрезање ума ствара бесмртна дјела.
Пишући колумне у „Франкфуртским вестима“ – српским новинама у дијаспори, писао је и написао књигу под насловом „Драги наши“. У колумнама, писаним у форми писама, испреплићу се хумор, туга, суровост и комплексност свакодневице људи који живе далеко од свог завичаја, али и оних који су остали у отаџбини.
Издвајамо колумну по називом „На куково лето“, коју је Капор написао инсприсан бизарним условима које Европска заједница тражи од Србије да испуни како би ушла у Европу, да се нађе у друштву земаља са којим вијековима живи. У причи нема политичког условљавања, тривијалних демократских принципа. Писац је то поједноставио, хумористичко – сатирички, на Капоровски начин, без труна мржње према било коме, не устручавајући се да истакне мане народа коме припада, али и бесмисао оног што моћни од малих траже као услов да би живјели на постору који је вијековима припадао најстаријем континенту.
НА КУКОВО ЛЕТО
Целог свог живота веровао сам да сам рођен у Европи и да у њој живим, све до пре десетак година када се испоставило да тек требам да уђем у њу. У Време моје младости није било ни најмање вароши код нас која није имала кафану „Европа“. Била је то обично најотменија кафана у граду, али кафа у њој била је турска, баш као и у осталима, патос олајисан, а зидови чађави од пећи која се димила. А у свакој паланци постојао је „Салон д` Пари“ – кројачка радња за шивење одела по мери, у којој су на сточићима венули француски модни часописи стари неколико година. Били смо свет и веровали смо да нас Европа обожава још од оног времена када су након завршетка Косовске битке, верујући да смо победили, звонила звона Нотр Дама.
Звоне звона Манасије,
Нотр Дам, Нотр Дам,
Куда идеш Танасије ?
Откуд знам, откуд знам…
Сада најзад знамо куда идемо. Идемо у Европу, баш као оне три сестре Антона Павловича Чехова, које живе у забитој провинцији непрестано уздишући: „У Москву, у Москву!“
Али, баш због тога што смо наивно веровали да смо одувек у Европи, а испоставило се да то није тачно, нисмо се ни озбиљно припремали да уђемо у њу. Европа нам је, наиме, поставила серију тестова и задатака, а под њиховом тежином ишчезле су и последње кафане са њеним звучним називом и више ретко ко шије одела по мери у салонима д“ Пари, који су у излозима обично имали Ајфелову кулу, коју је неки локални геније саградио од палидрваца из шибица.
Најпре, Европа нас неће примити на своју карту ако и даље будемо сркали чорбу и жвакали чачкалице после јела; друга ствар, нема нам одласка на спавање, у Европи, ако пре тога не оперемо ноге.
Морамо, такође, и да оставимо пушење (јер је тамо, углавном, забрањено). Истина, умјесто пушења, које је страшно штетно по здравље, мораћемо, као и остали Европљани, да пређемо на шмркање кокаина и фиксање хероином.
Уз то, краставци које будемо гајили мораће да буду сви исте величине и да не буду закривљени као, што народ каже, она ствар. Што се тиче парадајиза, мораће да буде много лепши и павилнијег облика него што је наш, али ће такође бити потребно да потпуно изгуби свој укус и да почне да личи на дињу, банану или на охлађену хреновку.
Што се тиче Саве, која је по европским стандардима загађена, мораћемо је да извадимо из корита, оперемо, осушимо, нафајтамо, испегламо и поново вратимо у њен ток. Да бисмо ушли у Европу, мораћемо о свом трошку да подигнемо поново све срушене мостове које нам је Европа избомбардовала, јер каква је то држава без мостова?
Они политичари и војници, оптужени за ратне злочине, мораће сами да плаћају своје затворске чуваре и да о свом трошку поправљају лисице на рукама ако се покваре.
Кад изручимо све генерале које Европа тражи од нас, прећићемо на изручивање Милоша Обилића, Хадук-Вељка, Карађорђа, кнеза Милоша, Гаврила Принципа и осталих, јер ратни злочини никада не застаревају. Чим то све обавимо испунићемо највећи број услова за улазак у Европску заједницу. До тада, сматраћу да нисам рођен у Европи. Не рачунајући вас, који читате ове редове, а већ живите тамо, нико изгледа није приметио да постоје Срби који су званично чланови Европске заједнице.
То су Лужички Срби и неће да се хвале тиме да их не би избацили из европског раја и вратили овамо, код нас.
