Иконе, сувенире и ситни намјештај израђујем четири године, а љубав према изради рукотворина од дрвета родила се спонтано, волим овај природни материјал и годове који га красе.
Почео сам помало ножем резбарити, свидјеле су ми се шаре које настају и сваки дан учим нешто ново о обради дрвета, каже четрнаестогодишњи Арсеније Марић из Шипова, самоуки млади занатлија и заљубљеник у природу.
Шипово, градић који лежи на бисерним планинским љепотицама, ријекама Плива и Јањ, али и обронцима планина Виторог, Плазеница, Равна гора, Горица, Лисина и Чардак, прекривених шумом, може се похвалити природним богатствима – у нижим предјелима расту буква и граб, а у вишим планинским подручјима буја густо дрвеће са стаблима смреке, бора и јеле, односно чамовине.
Крај богат шумом рај је за Арсенија који је од раног дјетињства заволио шетње под крошњама дрвећа, док данас дрвне сировине за израду рукотворина проналази код локалних столара, а при раду најчешће користи чамовину.
„Имам основни столарски алат те кад набавим дрво исијечем га потезним циркуларом, средим га обларицом и затим шмирглам како би постало глатко. На крају долази лакирање“, објашњава за „Независне“ дјечак који сваком комаду дрвета даје лични печат.
При изради рукотворина Арсеније користи технике пирографије и дубореза, те објашњава да је за пирографију потребан пирограф, уређај за цртање и осликавање на дрвету, док дуборез подразумијева резбарење дрвета.
Дрво је украс природе, а технике израде уткане у овај природни материјал представљају најљепши спој заната и умјетности који свједочи о љепоти уникатног стваралаштва које је људских руку дјело.
А да би такво једно дјело настало, наводи Арсеније, занатлија мора бити сконцентрисан на оно што ради, имати мирну руку, али и визију како икона или сувенир треба да изгледају као готов производ, од којих је сваки уникат.
Прије четири године, кад је спознао љубав према обради дрвета, Арсеније је желио да се бави овим, за дјечаке његових година необичним хобијем. Али, како из дана у дан учи и усавршава своја до сада стечена знања и вјештине, хоби полако прераста у посао и каже:
„Јављају ми се људи којима се свиђају моји радови те ћу се у будућности сигурно бавити овим послом“.
У породици Марић обрада дрвета није посао који се преноси са кољена на кољено, те Арсеније, захваљујући унутрашњем пориву да изрази свој креативни поглед на свијет кроз радове у дрвету, служи на понос родитељима, али и наставницима и другарима са којима похађа осми разред Основне школе „Немања Влатковић“ у Шипову.
,,Само се радом или храброшћу може постићи углед међу људима, присилити их не да вас воле и награде, али свакако да вас цијене и поштују. Наравно да је рад боље и сигурније средство, јер храброст није од природе сваком дана, а осим тога за њу се рјеђе и прилика пружа, док је за рад и радљивост увијек има. И не говорим овдје о унутрашњем задовољству које човјек има од добро свршеног посла и које свакако вриједи више од свих награда и признања људских“, записао је великан писане ријечи Иво Андрић о човјековом раду.
А млади занатлија је радом, али и храброшћу да са другима подијели креативни поглед на свијет постигао углед међу људима, који радо купују оно што он направи. Награде за радљивост су му ријечи хвале које добија од купаца, али и рукотворине које постају дио декора бројних домова и успомена које у њима настају.
За крај разговора за „Независне“ Арсеније поручује да би свако ко гаји љубав према дрвету требало да се опроба у овом занату, који је, како наводи, и захтјеван и захвалан.
