Власник бајковитих бркова који је стиховима и телевизијским појављивањима обиљежио дјетињство многих генерација – пјесник, водитељ и прозаиста Љубивоје Ршумовић утицао је на ‘мале људе’ вјероватно више него било који лик из бајке – баш зато што је стваран.

Човјек иза кога је вишедеценијски педагошки рад поручује родитељима да је од фантастичног свијета читања за дјецу чак и важније ‘не прекидати их у игри’ – истраживању измишљених свјетова које сама стварају у главама.

“Да би стекли искуство и припремили се за живот, Бог је не само нашим, него и животињским младунцима дао императив игре – то симулација озбиљног живота и не треба их прекидати, јер су у њој најслободнији”, каже Ршумовић за ББЦ на српском.

Аутор је текстова многих популарних дјечијих пјесама, које су се тако дубоко укоријениле у поп култури да се име аутора заборавља – Дјеца су украс свијета, Миш је добио грип, Лако је пруту да се соколи и друге.

Ршумовић је настављач легендарног пјесника и водитеља Душка Радовића и аутор култних дјечијих ТВ емисија Хиљаду зашто, Двоглед и Фазони и форе.

Ршумовић је за многе симбол најдражих сјећања из дјетињства.

Маме су им читале његове пјесме пред спавање, са телевизије их је редовно поздрављао у емисијама Полетарац и Хиљаду зашто које су дјеца гледала барем са истим оним занимањем са којим су њихови родитељи слушали вијести.

Вјероватно нема школе гдје се барем једном на школској приредби није зачула пјесма Дјеца су украс свијета.

А скоро сви напамет знају и Десет љутих гусара (“…дошло у мој кревет/Један пао с кревета, остало их девет”) и Бабарога (“Има једна пећина строга у којој живи Бабарога”) за које је на Ршумовићеве стихове музику написао покојни композитор Зоран Рамбосек.

Порука о томе да дјецу треба од малена уважавати многима је у памћење урезана кроз његове стихове:

“Дијете треба да посматраш, ал’ му немој на пут стати, што га прије човјеком сматраш, прије ће човјек и постати”.

“То је идеја Џона Лока, коју сам уримовао као свој кредо”, објашњава Ршумовић.

Ршумовић истиче да се у селу Љубиш, на обронцима Златибора гдје је одрастао, слична филозофија примјењивала у његовом дјетињству, иако тамо нико није читао Лока.

“Отац и мајка су врло млади добили мене и брата, па смо ми били другари са њима”, прича.

“У Љубишу су се дјеца рађала као мали људи и одмах су добијала неке послове која су могла да раде – врло важне, па је то моје дјетињство такође један од извора мојих убјеђења”.

Ршумовић сматра да се дјеца најбоље васпитавају личним примјером.

“Многи су ме грдили што сам рекао да се на селу рађају људи, а у граду кућни љубимци. Али ако желиш да ти дијете буде добро, мораш га научити шта је доброта и разговарати са њим као са људским бићем, а не као са куцом и мацом”, наводи.

Дјеца рођена деведесетих Ршумовића посебно знају по Буквару дјечијих права (први пут објављен 1996. године) – књижици која се двијехиљадитих нашироко дистрибуирала по школама.

Ова књига требало је да дјеци приближи и објасни Конвенцију о правима дјетета Уједињених нација.

За ту књигу Ршумовић каже да је врхунац његовог педагошког односа према младима.

“Послије тога су ме неки родитељи савјетовали да напишем и неки Буквар дјечијих обавеза”.

Истиче да му није било тешко то да уради, али тврди да обавезе морају да се формирају у породици, како дијете расте, па би сада прије написао Буквар понашања родитеља.

“Дјеца су велики полтрони, желе да учине својим родитељима све јер их воле, али када им родитељи траже нешто док се они играју, у њима ради тај божански императив игре, па кажу: ‘Не могу, бре, мама’ или ‘Пусти ме сад, тата’”.

Примјер Николе Тесле можда најбоље показује колико је игра важна, каже Ршумовић, којег је мајка у дјетињству звала презименом славног научника.

“Он се фасцинирао електрицитетом у дјетињству, милујући мачку по леђима – такво једно изненађење душе трајно остаје у свијести”, истиче.

Шта је Ршум читао у дјетињству?

“Прву књигу добио сам од оца, звала се Три угурсуза, ликови су били Мудроња, Брадоња и Носоња, који су радили разне враголије”, прича.

Био је то стрип, а он је био фасциниран сликама.

“Та фасцинација се испоставила као важна јер сам касније, као средњошколац, цртао карикатуре које су излазиле у Ужичким вијестима.

За то сам добијао хонорар и могао сам да купим зимски шал, топле ципеле и панталоне, да почастим другаре и одведем дјевојку у биоскоп и била је то велика ствар – такозвана радост од рада”.

Када је био мало одраслији дјечак, појавила се и друга важна књига у Ршумовом животу.

“Потпуно ме је обузео роман Кроз пустињу и прашуму, толико да сам плакао када се завршавала и оставио сам посљедњих десет страна да имам и сљедећег дана да прочитам”, каже.

“Толико ми се допала да сам и ја почео да пишем роман, звао се Кроз прашуму и пустињу, а ја сам у том роману био негдје у Африци, борио се против каравана, јахао камиле, имао питомог слона, борио се против лавова и тако даље.”.

“Судбинска повезаност” са Душаном Радовићем”

“То је била судбинска, готово митолошка веза”, каже Ршумовић о покојном колеги и култном гласу Радио Београда – пјеснику, сценаристи и водитељу Душану Радовићу (1922-1984).

Петнаестак година старијег Радовића упознао је на почетку својих студија у Београду, и то сасвим случајно у ондашњој кафани Мажестик у центру Београда.

Ршумовић је тада био студент Филолошког факултета.

“Дошао сам у Београд на факултет са неколико свезака пјесама и кренуо сам да пронађем [пјесника] Стевана Раичковића, који је био уредник у Просвети, да га убиједим да објави те моје пјесме, а чуо сам да сједи у Мажестику”.

Ршумовић наглашава да то нису биле пјесме за дјецу.

За Раичковића је “из новина знао како изгледа”, а са њим је за столом сједио и “један главати, озбиљан човјек”.

“Приђем ја, упознам се са Стевом и кажем зашто сам дошао, а он каже: ‘Ајде, добро, стави те свеске на сто и кажи ти нама откуд овдје, зашто пишеш’.

„Док сам ја то објашњавао, овај човјек узме рукопис и почне да чита и у једном тренутку каже: ‘Младићу, хоћеш ти мени ово да даш да ја објавим на Радио Београду?”

– А у којој емисији, пита Ршумовић.

– У једној дјечијој емисији, одговара Радовић.

– Ја не пишем за дјецу, каже Ршумовић, малтене љутито.

– Не знаш ти за кога пишеш, гледа га Радовић.

“За мене је та реченица била судбоносна и до дан данас је памтим”, присјећа се Ршумовић.

Међутим, и данас тврди да себе никад није сматрао искључиво писцем за дјецу.

„Тако су ме новинари прозвали, а ја имам толике објављене књиге, не само за дјецу него и за одрасле, али не смета ми што ме тако зову, напротив”, каже.

Сарадња са Радио Београдом Ршумовићу је донијела и први пјеснички хонорар.

“Био сам бруцош, требала ми је кинта и сада сам сваког четвртка могао да одем на благајну и да подигнем хонорар, што ми је много значило”, каже.

На почетку студија је на жељезничкој станици носио џакове са цементом.

У свраћањима до благајне четвртком, повремено посјећује и редакцију дјечијег програма Радио Београда, гдје 1965. добија посао.

Потом је писао за радијску емисију Добро јутро, дјецо, а онда и Уторак вече – ма шта ми рече, Суботом у два и Весели уторак.

Међутим, први – непосредан сусрет Ршумовића и Радовића десио се много раније.

Као ученик трећег или четвртог разреда основне школе у Љубишу, Ршумовић је за једну пјесму, “коју је на конкурс послала учитељица Милица”, добио награду југословенског дјечијег листа Пионирске новине.

Било је то његово прво пјесничко признање.

Добио сам претплату на лист који је објавио моју пјесму и те новине и дан данас чувам, као и једну лијепу америчку графитну оловку са гумицом – то је било нешто невјероватно, ми такве оловке у оно вријеме нисмо могли да купимо”, присјећа се.

Много година касније, док смо колима путовали ка Златибору, испричао сам му то, а он ми је рекао: ‘А знаш ли ко ти је дао ту награду? Па ја!’”, рекао му је Радовић.

Он је тада радио у Пионирским новинама, гдје је уредницу убиједио да се хуманитарна пошиљка оловки раздијели дјеци која шаљу пјесме.