Породична гробница једног од најзначајнијих и најугледнијих сарајевских Срба Глигорија Јефтановића, која небригом градских власти деценијама пропада на гробљу Баре, нијеми је свједок системског затирања вишевјековне историје српског народа у Сарајеву.
На полеђини надгробног споменика који је подигао Глигоријев син Душан 1940. године и на којем је уклесано „Глигорије М. Јефтановић 1841-1927. Вођа народа“ и „У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци“ примјетна су оштећења, вјероватно настала од метака и гелера у протеклом рату. Надгробна мермерна плоча је поломљена и из ње је израстао коров.
Историчар Александар Костовић рекао је за Срну да данашњим градским властима у Сарајеву, Јефтановићи, али и остали велики Срби, очигледно нису битни за историју града каквом би они да је прикажу.
„Сарајевске власти покушавају изградити свој однос према сарајевским Србима минимизирањем свега што смо вијековима стварали у том граду. Има ту и наших грешака јер се посљедњих неколико деценија лако одричемо наше заоставштине у граду на Миљацки“, указао је Костовић.
Према његовим ријечима, историја Јефтановића почиње доласком Петра Јефтановића из Тузле у Сарајево средином 18. вијека, а успон ове породице почео је падом утицаја турске државе у БиХ.
„Петров син Манојло био је предсједник Црквене општине у Сарајеву, али је најблиставији траг Јефтановића у овом граду оставио његов син Глигорије. Био је угледни политичар, богати привредник и индустријалац, те вођа српског аутономног покрета у БиХ у вријеме аустроугарске управе. Његово богатство и утицај посебно су порасли након ослобођења у Краљевини Југославији“, навео је Костовић.
Костовић је нагласио да је Глигорије Јефтановић био власник сарајевске циглане и фабрике гајтана, као и кречане у Хаџићима, те један од оснивача Српске штедионице и Српске народне банке у Сарајеву.
„Био је познат и по томе што је несебично помагао сарајевску сиротињу, без обзира које су нације били. Богато је даривао Цркву и помагао оснивања просвјетних и културно-умјетничких друштава“, испричао је Костовић.
Међу бројним значајним грађевинама Јефтановића, Костовић је истакао данашњи симбол Сарајева у близини Гази Хусрев-беговог безистана – хотел „Европу“, који је Глигирије саградио и свечано отворио 12. децембра 1882. године.
Костовић је нагласио да је Здравко Јефтановић, најмлађи Глигоријев син, један од оснивача Спортског клуба „Славија“ и један од првих спортиста у Сарајеву, који је током студија у Швајцарској побјеђивао на готово свим атлетским такмичењима.
Када је ријеч о потомцима Јефтановића, Костовић је навео да су постојале информације да је неко од потомака живио и у Јужној Америци, али да то никад није провјерено.
„Нажалост, извјесно је да потомака великих Јефтановића више нема“, рекао је Костовић.
Етнолог и антрополог Бранко Пјевић изјавио је Срни да се породична гробница Глигорија Јефтановића првобитно налазила на кошевском гробљу, да би је тадашње градске власти пребациле на гробље на Барама пред Олимпијаду 1984. године јер је на том мјесту саграђен надвожњак.
Пјевић је указао да су Јефтановићи били утицајни и богати и прије доласка Аустроугарске у БиХ.
„Били су писмени и школовани, што је у то вријеме била ријеткост, а под Турцима није било лако остварити друштвени статус. Њима је то успјело. Били су ћурчије и трговци, а послије, када је дошла Аустроугарска, они су се још више унаприједили“, појаснио је Пјевић.
Према његовим ријечима, огромну имовину Јефтановића, као и осталих виђенијих српских сарајевских породица, отела је и национализовала комунистичка власт у Југославији.
Пјевић је нагласио да, према њему доступним информацијама, потомака Јефтановића на овим просторима више нема.
„Покушавао сам да уђем у траг потомцима те породице, али нисам имао никаквих резултата. Постојале су неке индиције да је једна особа била у Дубровнику, а једна у Канади, али нисам успио никад ништа да сазнам о њима“, указао је Пјевић.
Пјевић је додао да је данашње политичко Сарајево наставило да шиканира и настоји да се свака успомена на значајне Србе и српске породице које су оставиле неизбрисив траг у историји Сарајева затре и заборави.
„Данашњем Сарајеву је потребна нека друга историја у коју се Јефтановићи, Деспићи и Цековићи не уклапају. Зато је на нама, сарајевским Србима, да стално указујемо на њихов значај и не дозволимо да те породице буду заборављене и избрисане из историје“, закључио је Пјевић.
