Марија Милошевић, ћерка бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића, неколико дана након његовог хапшења, одлучила је да проговори о себи, о свом оцу и свему што је тих последњих месеци оставило трајан печат на њу и целу њену породицу.
Марија је говорила о томе како је доживела напад специјалаца на резиденцију током ноћи од 30. на 31. март, односно током преговора о одласку њеног оца у притвор, у ноћи 1. априла.
– То су биле две различите ноћи. Прва ноћ је била она са момцима са чарапама на глави, када су пуцали и поразбијали стакла… Дошла сам поподне, док је још био дан, ништа се још није дешавало, још нису дошла амбулантна кола, ништа нисам слутила, све је почело тек током ноћи. Прва вест да је тата ухапшен стигла нам је увече. Рекли су нам да је то неко негде објавио. Тако смо сви који смо се затекли у кући ту и остали. Ја сам дошла још поподне, у тренерци, мислила сам на сат времена, а остала три дана, у тој истој тренерци – испричала је Марија средином маја те 2001. године.
Тада нити она нити њена породица нису озбиљно схватили најаве да ће Слободан Милошевић бити ухапшен до 31. марта.
– Ја новине нисам пратила; знам да се помињало много датума – и 10. март, па 31. март и силни неки датуми… Једино што сам са сигурношћу знала јесте да је тата уцењен на пет милиона долара, да га отму. Зато, кад смо видели оне људе како прескачу капију са чарапама на глави, ја сам била убеђена – и то смо многи, још увек – да су то били отмичари који су хтели да га киднапују те ноћи и одведу у Хаг. Зашто би се иначе тако маскирали, ако су хтели да га одведу само у затвор и код истражног судије?.
Марија је рекла да је њен отац претходно добио само један позив за суд који се тиче парнице – тужбе у вези са откупом куће у Ужичкој 32.
– Никада није добио позив у кривичном предмету ради саслушања од било ког истражног судије. И онда су ти људи одједном дошли пред капију, почели да пуцају. То дефинитивно нису била службена лица. Ја сам у том моменту изашла испред куће, да видим шта се дешава. Сва расвета у дворишту била је искључена тако да је био мркли мрак, а двориште је огромно – права шума. Мрак је био и у округлом, великом улазном холу. Изашла сам кроз тај хол напоље, да видим шта се догађа. Испред куће је био паркиран бели џип – кажем да ми га је сам Бог послао, иначе сада не бих била жива. Стала сам да погледам да ли се ишта види. Наравно да се ништа није видело, пошто је доња улазна капија далеко, низбрдо, у дну дворишних степеништа. Само што сам изашла, профијуче ми метак изнад главе и разбије стакло. Нисам ни видела које, само сам чула тресак. Био је мркли мрак и није било ниједног човека изузев мене испред улаза. Чучала сам иза тог белог џипа док није престало да прашти и слушала како крцка стакло и ломи се. И како пада бомба. Кад је стало, отрчала сам у собу где су седели сви који су се затекли у кући. Крену да ме теше, као та бомба није права, већ шок-бомба. Као да од тога треба да ми буде лакше – не знам ни да постоје шок-бомбе и праве, за мене је бомба бомба. Кад кажу бомба – ја замишљам оне из цртаног филма с коцкицама…– присећала се Милошевићева ћерка те драматичне ноћи уочи хапшења бившег председника Србије и СРЈ.
Каже да је њен отац тада бринуо и питао “Где је Марија?”, а да је у дворишту резиденције одакле су допирали пуцњи био потпуни мрак.
“Из тог мрака су људи које нисмо могли да видимо пуцали на нас. Хтела сам да се попнем на терасу, да видим, али ми тата и мама нису дали. После, кад сам преживела прво пуцање, више ми није падало на памет да идем на терасу, на други спрат.Из резиденције нико није испалио ни метак, нити је било ко то покушао! Не знам је ли иког било у дворишту, у мраку никога нисам могла да видим, али у резиденцији је седео Илија, шеф Патриотског савеза Југославије, тада сам га први пут видела, човек у вуненим чарапама, био је у народним стражама испред куће, ушао је да попије чај, били су ту још наравно мама и тата и неколико њихових пријатеља. Нико од нас није пуцао. И где да пуцамо? Сами по соби? И из чега? Јесте у улазном холу било полиције, али не знам јесу ли излазили у шуму… У самој резиденцији није било никакве паљбе, изузев што су на нас пуцали и поразбијали нам стакла – испричала је Марија.
У међувремену њен отац се појавио на капији и тиме демантовао вест да је одведен у Палату правде. Његова глава је на СиЕнЕн-у чак заокружена, а снимак заустављен, како би се јасно видео у маси присталица из народне страже.
Марија је рекла да нико није ни покушао да му уручи било какав папир или дође до њих. Она је у једном тренутку отишла са оцем до капије:
– Плашила сам се да ће га тада киднаповати и зато сам га држала чврсто за руку. Била сам против тога да изађе до капије, међутим сви остали који су били у кући сматрали су да је то гест који треба да уради.
Прва ноћ под опсадом
Марија је испричала да је прва ноћ била страшна, а да је вода нестала другог дана, послеподне.
– Тада ми је било сасвим свеједно што нема воде. Па коме треба вода кад ћемо да погинемо? Проблем са водом ми је био споредан; воду требате када је све нормално – казала је Марија која се после са мајком повукла у собу.
– Преговори, када су почели, вођени су у канцеларији и ја у њима нисам учествовала. У кући је било много света који је ту заноћио. Седели су, будни, разговарали, многи ни за то више нису имали снаге. Друге ноћи ја више нисам имала снаге ни воље низашта. Отишла сам на други спрат, где су татине и мамине одаје, и чекала да видим како иду преговори и шта ће бити. Седела сам углавном сама или са мамом горе, ништа нисам јела два дана и две ноћи, нисам могла ни да заспим… Зато сам попила неке мамине таблете за смирење, али ништа ми нису помогле, уопште нису деловале.
Шта се дешавало са њеним братом Марком?
Марко је, према Маријиним речима, звао неколико пута, разговарао са оцем.
– Тата му је казао да ће ићи, сам. Била сам против тога. Нисам веровала да ће се све завршити код истражног судије, мислила сам да ће га отети, одвести или убити. Плашила сам се за татин живот.
Милошевићева ћерка открила је потом и у ком тренутку је њен отац преломио, одлучио да иде:
– Мислим да је то било ујутро, друге ноћи. Нисам имала сат. Дошао је горе код мене, изашли су из лифта тата и мама.Рекао је да иде, да је дошао да се поздравимо. Наљутила сам се и нисам хтела да разговарам ни са оцем, ни са мајком. Заболело ме је – да се поздравим с њим јер он иде у затвор. Мама је тражила да јој помогнем да га спакује за затвор. Нисам хтела да јој помогнем – испричала је Марија и открила зашто је пуцала када је Милошевић одлазио:
– Пуцала сам од муке, једноставно пукла би ми глава, да је бомба. Била сам ван себе. Две ноћи сам вукла пиштоље по џеповима од јакне, да се браним ако буде нека фрка, а онда на крају он сам седа у кола и оде. Кола одлазе, ја их гледам како одлазе и мислим – ово је смак света, сто посто, ово је сигурно смак света а ја то не знам. Пре тога сам попила пола кутије оних таблета, заједно са неким коњаком и кока-колом коју сам нашла у кухињи – објаснила је Марија која је тада навела и да није пуцала на оца нити Чеду Јовановића.
– Не, блиндирана кола су већ отишла. Пуцала сам у ваздух. Пет хитаца, цео мој револвер. Где да пуцам у тату, због њега сам се и секирала а сигурно нисам хтела ни да погине неко од гостију. Људи обично пуцају од среће, на свадби, за нову годину, а ја сам пуцала од несреће. Нисам од оних који пуцају за нову годину. Напротив, тада обично залегнем некуд, да ме не убије залутали метак. У пет до дванаест, нарочито за српску нову годину, легнем на под, склоним се, а у дванаест и пет промолим нос. Сећате се колико је несрећних случајева било на Новом Београду од залуталих метака, када приликом прослава пуцају са тераса, а тамо има много људи напољу, около су прозори, зграде… Неки шенлуче онако мртви пијани и онда пуцају. Ја нисам тај тип. Једино чега се сећам јесте да сам била љута. ‘То је страшно, сам си се ухапсио’, рекла сам тати. Била сам бесна на њега, на све који су били уз њега. И на себе. Што је најстрашније, пола тога се уопште не сећам. Десет дана касније седи мама са адвокатом Томом Филом, ја им прилазим, рукујем се, представим, а Тома Фила каже да смо се упознали. Питам – када, а он каже да смо оне ноћи разговарали петнаест минута. Ја се тога не сећам. Као да имам рупу у памћењу. Сећам се првог дана и прве ноћи, све до пред зору друге ноћи – исрпичала је Марија у интервјуу 2001. године.
