Недеља је већ прексутра. Волео бих да је и пре. И да завршимо са тим изборима. Понекад ми се учини да служе једнима да нападну другог, другима да уображавају како је сав Никшић за њих, а тешко да ће и цензус успети да прођу, а трећима да „уживају у властитим заблудама“ и шире „гласине“ о европском тиму у Никшићу. Боже мој. Како не виде. Реалност се не може победити сновима нити будућност победи прошлошћу, осим да сви у Никшићу изгубе разум и да као у Сарамангином „Слепилу“ гласају на основу чула додира или мириса, а не памети и рационалног избора. Милов пораз у Никшићу ће бити пораз његових заблуда али још више губитка способности за „читање“ реалности и потреба људи. Навешћу сам десет првих заблуда које ми падају на памет Милове партије због којих ће неминовно бити поражена на локалним изборима.
Прва је заблуда „бранитеља“ – Црну Гору не брани ни Мило ни комите ни „научник из Церна“, Црна Гора је демократска и у рукама народа, и народ је брани и уздиже, чува и води у будућност. Друга је заблуда „власника“ – Ни Црна Гора ни Никшић нису ничије власништво, ни Милово, ни фамилије, ни Миловог ДПС-а, тако да Никшић није њихов него свих грађана и свих осећања и припадности. Трећа је „национална“ – Никшић јесте црногорски и по свом месту и историји, али је и српски и муслимански и атеистички, Никшић је Свој и ничији. Четврта је заблуда „освајача“ – заблуда која Никшић хоће да држи као таоца из страха да ће га неко „покорити“ са стране. Пета је заблуда „визије“ – прошлост може бити будућност ако се иде назад а не напред, што Мило не види. Шеста је заблуда „идеологије“ – треба славити антифашизам али у име слободе свих, не ради отимања светиња и прогањања цркве. Седма је заблуда „усамљеника“ – Мило је остао сам, нико не жели са њим осим оних који се налазе на његовој листи у Никшићу, а сам човек није за ништа. Осма је заблуда „радника“ – да би те неко запослио или ти дао поверење пита те прво ста си урадио до сада. Оно што је ДПС урадио у Никшићу сви желе да промене на боље, а то значи није било добро и зато је потребно ново а не старо. Девето је заблуда „победе“ – ДПС није против будућности али само ако је њихова а будућност је права једино ако је будућност свих а не само једних и то целих тридесет година. Десета је заблуда „судије“ – то је партијски синдром комунистичке партије која суди својима уместо народа, па тако и ДПС уклони Симовића мислећи да ће народ поверовати да друго име може ишта сам без Мила, а Мило је био и до сада.
Крај је заблудама и почетак истине. Зато ми се жури да чујем глас народа који као да одзвања широм Никшића „добродошла будућности“.
