Сокочанин Рајко Ћајић бави се сликарством више од 35 година – у његовом атељеу је око 500 слика, а до сада је урадио више од 1.000, од којих су се многе нашле код љубитеља умјетности у великом броју земаља на свим континентима.
Рајко се на животној раскрсници, као млади заљубљеник у ову умјетност, ипак, опредијелио за позив економисте, видјевши у томе сигурнију будућност, али је прије 25 година љубав према сликарству побиједила „рачуноводство и бројке“ и потпуно га повукла у свијет киста и боје.
Ћајић у атељеу свакодневно проводи по десетак часова дневно и не размишља много о продаји својих радова, знајући да се у малом мјесту од сликарства не живи, па се, ради материјалне сигурности, бави и примијењеном умјетношћу.
„Своје сликарство не заснивам на економској рачуници и продаји слике јер ми је основни мотив умјетнички израз и жеља да најљепше из нетакнуте природе и окружења пренесем на платно“, наводи Ћајић за Срну.
Он напомиње да добра слика увијек нађе купца и да тај квалитет лако препознају љубитељи умјетности, па тако и његове слике купују људи који прате његов рад.
„Моја преокупација је нетакнута природа у којој осјећам да смо моја родна Романија и ја – једно и зато су њени мотиви најчешће теме мојих слика“, објашњава Ћајић.
Историчар умјетности Војислав Вујановић рекао је за Ћајића да „истрајава у својој тишини“ стварајући умјетничка дјела у малом мјесту и нагласио да његове слике „говоре о свијету који носи у себи, па тиме његова слика јесте својеврстан вид исповијести“.
Ћајић је до сада излагао на тридесетак изложби, од којих 10 самосталних, у Сарајевско-романијској и Подрињској регији, те на неколико у градовима Српске.
У посебном сјећању му је остала изложба у Источном Новом Сарајеву прије 15 година, којом је одушевио бројне посјетиоце и представнике медијских кућа.
Ћајић се користи свим техникама сликања, али у посљедњих 15 година искључиво ради акварелом и уљем на платну, често и комбинујући их.
Нема слике која му је посебно драга, али значајно мјесто припада награђеној на конкурсу „Насеобина“ Милића од Мачве, када се у Милићима 1993. године окупило 50 сликара из Републике Српске и Републике Српске Крајине.
Значила му је много та награда освојена у јакој конкуренцији, као и подршка кроз позитивну критику жирија који су сачињавали познати историчари умјетности и сликари.
Награду за свој рад добио је и на изложби у мађарском граду Барча, након које је позван у Италију, али му је тешко стање у земљи онемогућило одлазак.
Ћајић се радо сјећа да је његове слике позитивно оцијенио историчар умјетности и кустос Народног музеја у Београду Никола Кусовац, са којим је даља сарадња, такође, била онемогућена у послијератном времену оптерећеном многим невољама.
Рајко подсјећа да се неколико соколачких сликара 2004. године окупило у Удружење „Петорица из Сокоца“ у настојању да у свом граду промовишу умјетност, али је вријеме показало да нису постигли циљ иако су отворили галерију.
Он поручује младим сликарима да истрају на свом путу „племените умјетности“ и у најтежим тренуцима, подсјећајући их да су људи срећни и задовољни само када се баве послом који воле.
Да је таленат често насљедан показало се и у породици Ћајић, у којој је Рајков син Младен академски сликар, а Жарко успјешан архитекта који слободно вријеме попуњава сликањем.
