Веома је тешко, поштованин читаоци, на папир пренети оно што сам доживео путујући са ратним војним инвалидима по северу Грчке, простору где је никла цивилизација, древној земљи, која на изузетно снажан и топао начин чува своју духовност, негује прошлост, али прошлост не робује. Браћи са југа не смета што изражавају дубоко поштовање према цркви, а да се, истовремено, такмиче са најсавременијим земљама света.
Последње дане маја и време када се јун рађао, провели смо у Ормилији, Новом Мармарасу, Аспровалти, Светој Гори, Солуну, местима која ће се издвајати од осталих животних сећања. Све доживљено биће љубоморно чувано од заборава.
Много смо пута слушали о земљи, где се, и поред силних насртаја непријатеља, православље задржало, али, многи од путника, по први пут, могли су на лицу места да се у то увере, да дохвате светиње и браћи кажу хвала за оно што су у минулим ратним годинама дали Републици Српској.
У тренутку док пишем ове редове, успомене претичу једна другу, не дозвољавају ми да идем редом. У склапању реченица и преношењу мисли на папир, одједном, мала Ормилија нађе се изнад сјаја солунских паркова и засењује солунску Белу кулу, симбол отпора турским хордама. У другом трену, лик игмана Теофилоса је у крупном плану, изнад великог бетонског крста који штити његов манастир „Свету Лидију“ и приморски градић Аспровалту, место где су малишани из РС њих десет хиљада до овог лета, лечили страхове доживљене у рату.
Упијали смо све што смо видели, жедно и халапљиво као усамљени путник који победи пустињску фатаморгану и нађе се у крилу пустињског спаса – оазног зеленила које кропи вода.
СРДАЧНОСТ И ГОСТОПРИМСТВО ГРЧКИХ ПРИЈАТЕЉА
И сада ми у мислима титра осмех наших домаћина у Ормилију, општина која је братски везана са општином Соколац. Не могу да заборавим благост и једноставност лика градоначелника овог кристалног места, чији скутови су увек у бисерним таласима Егеја. Христофорос Стефанидис и његови пријатељи су пустили сузе када су се ратници нашли на улицама њиховог града. Радовали су се као мала деца што су им стигли гости, људи које ће ратне ране пратити до гроба, таква искреност у излливу осећања тешко се среће.
Нећу моћи да заборавим срдачност монахиња у манастиру Ормилија, где сваки путник намерник мора попити кафу, може остати довољно дуго да све сазна шта га интересује и одакле одлази са неизбежним поклоном, који ће га подсећати на манастирски град, простор у коме неком чудном благошћу делују божији закони и ритам живота високообразованих монахиња чији погледи лече зло у људској души.
И сада често, у ноћним сновима, корачам мермерним плочама Духовно-медицинског центра, установе која се налази у саставу манастира Ормилија, где се бесплатно лече тешке болести пацијената из целог света. Овде велики стручњаци – хуманисти, долазе и у пракси потврђују да племенитост руши све границе. Унутрашњост и екстеријер овог простора у засенак ставља њујоршке клинике и швајцарске медицинске центре.
Радује ме што сам у Новом Мармарасу срео Отона Хориноса, градоначелника града коме име дадоше у далекој прошлости, узгнаници са азијских пространстава, да их подсећа, како рече наш домаћин, на родна огњишта и мирис завичаја. Видели смо у том приморслом, правом туристичком месту, два грандиозна хотела које сагради богати Грк из Америке. Поред хотела садржаји за најбогатије људе света, а у њима чувене коцкарнице, где се у ноћима губе милиони марака и где се због губитка не тугујр, јер у такве авантуре улазе они што не знају колико имају новца.
„КОЈА ГОРА ИВО“ У АСПРОВАЛТИ
Верујем да нема срца које не би пустило сузу када би доживело оно што доживесмо ми у Аспровалти, под сводовима манастира „Света Лидија“. Тог првог јунског дана, у том далеком месту, чули смо како грчке монахиње, које су своје наследство уложиле у изградњу богомоља где проводе живот, на српском језику запевале „Која гора Иво“, „Тамо далеко“… Засузиле су, у тим светим тренуцима, душе ратника.
Неизмерно сам срећан што сам имао прилику да видим радост оца Теофилоса када је из руку председника Удружења ратних војних инвалида примио дар са Романије – слику на којој стји стамена гора са својим пропланцима, рад млађаног уметника самоука Срђана Бјелотића.
Сусрет са Светом Гором, са једним од најсветијих и најпоштованијих упоришта православља, је нешто што се мора уоквирити, ако је могуће, златним нитима. Ту, испод Атоса, над Егејским морем, живе људи који су себе посветили Богу, молитвама за православље. Ни чувени Хомер, историчар Тукидид, трагичар Есхил, највећи говорник Демостен и многи други, нису могли довољно рећи о Атосу, планини за коју легенда каже да је то само огромна стена коју је див Атос бацио на Богове током борби за превласт над земљом.
ХИЛАНДАР – СВЕТО ЗДАЊЕ
Онај што се нађе, бар једном, у Хиландару, светом здању, које живи 800 година и упорно, скоро фантастично, чува православље и његује изворну чистоту православне вере, сигурно је, с посебним поштовањем, устајаће у трену када се пали кандило и подиже крсна слава, они што хуле на Бога и цркву, биће му бескрајно далеко.
У Хиландару не можете бити гости, већ само домаћини, не плаћате преноћиште и храну, али, обичај налаже, да у светињи оставите неки ситан поклон. Посебан је и непоновљив осећај поклонити се највећој светињи Хиландара – икони чудотоврне Богородице Тројеручице, видети ризницу у којој се чува око хиљаду рукописних књига из периода настанка манастира па до 19.века, поглед усмерити према манастирским дверима украшеним слоновачом из првобитне Савине руке, ноћити у манастирском конаку…
Отац Василије, помало сетно прича о златним годинам Хиландара, када јеу овом храму боравило и по 700 монаха. Сада их је много мање, али их има довољно да светињаживи и прича о прошлости и садашње генерације окрепљује и снажи да истрају, духовно се препороде.
О лепотама Хиландара тешко је писати. И перо великог Андрића би задрхтало у тренуцима када би писало о доживљајима са Свете Горе. Мене ће дуго пратити хиландарске успомене, хладовина два џиновска чемпреса, чији врхови другују у висинама небеским са крстовима манастира и глас оца Василија у коме нас преклиње да се вратимо духовности, да учинимо све у циљу духовног препорода.
НА ГРОБЉУ СОЛУНСКИХ ЈУНАКА
Последња станица на путовању била је Српско војничко гробље у Солуну, где нам је пред грандиозним спомеником чика Ђорђе Михајловић, говорио о солунским јунацима који су задивили свет. Буди ме и води у несаницу песма „Тамо далеко“, која у утроби споменика свакодневно милује спомен-плочу, на којима су уписана имена српских бораца, што у једном дану пробише солунски фронт. Сада унуци и праунуци долазе да се поклоне сенима својих предака.
Све што видех и чух на светогорским просторима и у тишини солунског гробља, тера ме да се овим светим местима вратим поново. Учинићу то у наредним причама, а ова, чије редове прочитасте, драги пријатељи, представља самонделић доживљаја. Опростите ми што нисам могао пронаћи топлије речи, јер то бисери градова, села и манастира, који се огледају у модрини Егеја, сигурно заслужују.
