Европска унија се суочава са горућом здравственом, економском и политичком кризом због спорог вакцинисања становништва против коронавируса у земљама чланицама.
Усред високих стопа инфекција, хоспитализација и смртних случајева широм блока, економије у блокади и ширења неколико заразнијих мутација вируса, прсти су уперени у Европску комисију, одговорну за набавку вакцина, али и у фармацеутске компаније чији је задатак био да их произведу. Разлози тренутног хаоса у ЕУ ипак су сложенији.
Почетком пандемије, ЕК је имала задатак да набави вакцине за цео блок. Ово је био најразумнији политички пут, јер би алтернатива вероватно био безглави рат за дозе међу чланицама. Сличан рат је у јеку првог таласа довео до националне контроле извоза медицинске заштитне опреме.
Међутим, Комисија није имала искуства у преговарању о великим фармацеутским набавкама и, испоставило се, учење „у ходу“ усред најгоре здравствене кризе у последњих 100 година можда није била добра идеја.
Чини се да је ЕУ приступила куповини вакцина користећи тржишну снагу континента за преговарање о ценама. Ипак, са људске и макроекономске перспективе, ово није имало смисла, оцењује „Форин полиси“, додајући да је приоритет требало да буде брзина испоруке. Владе ван ЕУ, попут Израела и Велике Британије, које су доносиле брже и мање ценовно свесне одлуке о куповини, биле су успешније у набавци раних залиха.
Лидери ЕУ имају право да се осете огорчено због вести да ће испоруке из Фајзера и АстраЗенеке у Европу бити мање него што је договорено. Као одговор на то, ЕК је одобрила захтев за обавештавање о извозу вакцина, обавезујући извознике вакцина из ЕУ да обавесте (у основи траже одобрење) регулаторе ЕУ пре него што отпреме вакцине ван блока.
Већа транспарентност у дистрибуцији вакцина није нужно лоша ствар. Али ако ЕУ прихвати „национализам вакцина“ до те мере да ускрати компанијама право на извоз вакцина по уговору све док ЕУ не обезбеди сопствене залихе, то би била катастрофална политичка грешка, пише „Форин полиси“. Ланци снабдевања вакцинама су врло сложени, а европски производни погони зависе од материјала које набављају изван граница ЕУ. Ако ЕУ забрани извоз, гарантовано би дошло до одмазде других земаља, што би довело до даљег пада ионако оскудних капацитета ЕУ за производњу вакцина.
Инсистирање на приоритетном вакцинисању Европљана такође би поткопало здрави циљ политике ЕУ да помогне вакцинацију у економски слабијим земљама, делом из моралних разлога, а делом како би се избегло да се мутиране верзије вируса касније врате у ЕУ. Ограничења трговине и извоза би тако могла да доведе до тога да више Европљана умре.
Уместо да се упуштају у овај опасан рат, европске владе треба да се усредсреде на проблеме нижег нивоа – своју хитну пажњу морају да усмере на ефикаснију вакцинацију са дозама које су већ добиле. Нема сумње да се на том пољу до сада нису прославиле.
Стопе употребе вакцина међу земљама ЕУ и даље се драматично разликују, чак и више од месец дана након што је ЕУ одобрила прву вакцину.
Од 25. јануара Данска и Малта успеле су да искористе више од 100 одсто вакцина које им је ЕУ ставила на располагање, јер су из сваке бочице успеле да искористе више од званично одређеног броја доза. Са друге стране, на пример, Бугарска је искористила око 11 одсто, 23 одсто Холандија, 49 одсто Француска, 62 одсто Немачка и 57 одсто у ЕУ у целини. Другим речима, да је цела ЕУ месец дана од почетка програма вакцинације научила да вакцинише ефикасно као Данска, сада би додатних шест милиона Европљана већ примило макар прву дозу.
ЕУ се, дакле, нашла на економском, политичком и здравсвеном таком леду. Без више вакцина, ЕУ неће моћи да поново отвори своју економију, барем не без великог броја жртава. Такође, неће бити брзих решења у наредним недељама, јер сложени проблеми са производњом вакцина не могу магично да се реше преко ноћи.
Европа мора да инсистира на томе да фармацеутске компаније поштују постојеће уговоре са ЕК, али она мора да прихвати, у Хипократовом облику, обавезу да не наноси даљу штету тако што ће кочити трговину вакцинама.
