Јелена Петровић Његош рођена је на Цетињу 28. децембра 1872. године као шесто дете, а пета кћер књаза Николе и књегиње Милене. Легенда о њој створена је за време њеног живота и још траје, а прича о животу, по многима најлепше европске краљице, инспирише на несебична и племенита дела, пожртвовање и хуманост, пише ЦДМ.
Принцеза Јелена била је од све женске деце најпожељнија, јер се већ био родио син, престолонаследник Данило. Књаз је убрзо после њеног рођења ушао у собу вољене кнегиње Милене и нежно јој честитао рођење здравог детета.
Кнегиња је била дирнута пажњом срећног оца па је са осмехом прокоментарисала да им је то најлепша кћер, и као да је предосећала да ће им она донети радост и срећу, преноси православље.ме.
Књаз је одлучио да је крсти руски цар Александар II Романов. Цар је прихватио кумство и повластио руског конзула из Дубровника Александра Јорина да дође на Цетиње и у његово име обави крштење и да јој да прекрасно име Јелена.
Обред крштења обављен је у Влашкој цркви за коју предање каже да је најстарија зграда на Цетињу. Претпоставља се да су је 1450. г. подигли Власи, сточари који су чували стоку зетске властеле. По њима је црква добила име. Она привлачи пажњу не само старином и архитектуром већ и јединственом оградом. Ограда је направљена 1897. г. а састоји се од 1550 пушчаних цеви које су Црногорци запленили од Турака у бојевима током 19. века.
Принцеза Јелена била је умиљато и добродушно дете, окружено пажњом и љубављу свих на двору. Највише је волела сестру Зорку, која је од ње била старија осам година.
Када се у Црној Гори разбуктао рат с Турцима 1876. г. књаз Никола се раме уз раме са Црногорцима борио против турске војске. Било је много погинулих и рањених.
Принцеза Јелена, као четворогодишња девојчица, била је сведок трагедије која је тада задесила њен народ. Исте године кнегиња Милена родила је девојчицу Софију, која је живела кратко, управо док су је крстили. Тако је Јелена у раном детињству спознала бол који је задесио њену породицу..
Са цетињског двора у десетој години отишла је на школовање у Петроград. Школовала се на институту Смољни, који је био организован за принцезе и девојке из угледних европских породица, а налазио се под царичиним патронатом. Имала је склоност ка сликарству, писању, архитектури, а њен нацрт маузолеја на Орловом кршу користили су пројектанти приликом израде маузолеја.
Јеленина школска другарица Елза Болдеров овако је описала појављивање нове штићенице:
„Једног јесењег јутра 1882. у наш разред су довеле новопристиглу. „То мора да је принцеза од Црне Горе“, каже ми другарица. Веома висока, складна, има бујну косу тамнију од ноћи и веома лепе очи – очи рањене срне.“
Босиљка Челебић-Митровић у “Доборочинствима краљице Јелене Савојске” записала је између осталог да је Јелена волела да путују и да је свог мужа Виктора Емануела III упознала на отварању Светске изложбе савременог сликарства у Венецији, у фебруару 1895.
Са њим се, записла је Челебић-Митровић, зближила на балу у Русији 26. маја 1896. године, уприличеном поводом крунисања Николаја II за цара Русије и да му је баш ту, на двору, за време свечаности, рекла судбоносно “да” и тако одредила свој даљи животни пут.
У августу исте године, Виктор Емануел стигао је у краљевски двор на Цетињу, где је обављена веридба, уз све обичаје и церемоније. Свадба је била у октобру. Након весеља пред Биљардом, краљевска јахта “Савоја” 19. октобра 1896. кренула је из барске луке према Италији и упловила у луку Бари са славним младенцима.
Венчање је обављено у Риму, у цркви Санта Мариа дегли Ангели и у палати Диоклецијана, а Јелена је претходно примила католичку веру.
Записано је да је своју владавину сматрала као погодну прилику за чињење доброчинстава према свима онима којима је то било неопходно. Главно јој је било – служити народу. Због своје несебичне пожртвованости, краљица је уживала широку популарност, о чему је писала бројна италијанска и инострана штампа.
Тако је стекла међународну славу и све велике европске нације су јој доделиле ордење и одале признање.
Од своје Црне Горе добила је само “изразе дивљења”, који су једногласно изгласани 3. јануара 1909. у Народној скупштини – “због херојских великодушних дела које је учињела на местима катастрофе”. А 1937. године од папе Пиа XИ добила је златну ружу за свој хуманитарни рад.
Гусларска верзија Јеленине удаје не помиње ове чињенице, у тој пјесми, она је невољно дата Виктору од Савоје.
Према овој песми када је црногорски господар позвао кћерку, на дан њеног венчања, она му је рекла да је несрећна његовом одлуком, али да ће поштовати његову жељу.
„Ја знам да ћу бит’ краљица, силне, моћне Италије, ал’ с том круном, драги оче, твоја ћерка срећна није. Јер ја волим ову земљу, као живот као воду, а сад морам да напустим заувек Црну Гору. Узалуд ми златна круна и палате и дворови, Ловћену ме срце вуче ђе се вију соколови.”
Јелена је, према истој песми, била заљубљена у перјаника очеве гарде, Милоша и тражила је од оца да је он, са осталим перјаницима прати до Бара. На растанку, поклонила му је своју бурму, а он јој је рекао: “Ох, Јелена, да нијеси ћерка мога господара сабљом би’ те одбранио и одвео до олтара”.
Међутим, историја сведочи да је Јеленин брак беше испуњен љубављу и поштовањем, добили су петоро деце. Били су краљевски пар Италије у периоду од 1900. до 1946. године, а освајањем територија бијаху цар и царица Етиопије седам година и краљ и краљица Албаније четири године. Краљ и ратник, одавао је дојам дрчног и хладног човека.
Ипак, Јеленино срце испуњено уметношћу одувек је умело да растопи лед италијанског владара под круном. У једном од писама које је Јеленин унук упутио својој баки у тешким данима рата је записано:
“Је ли деда с тобом у овом тренутку? Поклања ли ти још увек љубичице? После оволико времена морам нешто да ти признам. Једном сам вирио кроз врата да видим на који ће ти начин уручити тај дар. Испратио је тај гест пољупцем у потиљак. Колико те само деда воли!”
Да, овај краљ је својој краљици свакодневно доносио по киту цвећа из својих јутарњих редовних шетњи. Делили су љубав, поштовање и нежност на најблискији начин свог мирног брака, јер Јелена је била прво краљица њиховог дома, па потом краљица његове државе.
А онда су се у октобру 1896. године и венчали. Јелена је имала 24 године. Венчање је обављено на најсвечанији начин, а цели Рим је био на улицама прослављајући њихову радост.
Прошле су четири године брака, а Јелена није остала у другом стању. То је унело комешања у породици Савоја. Говоркања су у највећем броју кретала од Јеленине свекрве, али мудра и сталожена Црногорка је знала да сачува веру, присебност и мир у својој породици. А онда су добили прво дете.
Након пет година брачног живота родила се ћерка, а идуће године и друга. Па син и још две кћери. Ипак су Јеленина вера и супругова подршка били јачи од свекрвиних сумњи.
Њихов брак је имао темељ на љубави, поштовању и једноставности. Били су такви и у својим карактерима и самим тим су створили подлогу за успешне заједничке деценије.
И када је било радости, а онда и када су дошле невоље, јачина њихове љубави је остајала чврста као стена. Иако владари, имали су заједничке тренутке које су делили заједничким интрересовањима. Кроз њих су расли.
Супружници су волели фотографију. Њихов унук, у својој књизи Кристални лустер Јелене од Савоје је написао: “И баба и деда, обоје пасионирани експерти ове уметности. ” Свуда су по зидовима своје резиденције излагали своје фотографије.
„Било их је по дугачким ходницима, пролазима, чак и у купатилима. Нажалост, пред крај рата, спалили су их неидентификовани посетиоци.“
Занимљиво је да је краљица Јелена, у приватном делу својих одаја имала фото-лабораторију где је развијала и увећавала своје фотографије.
Обоје су вољели риболов, а Виктор је био и страствени ловац. Јелена је уживала у пецању, а наишла сам на податак да је имала 20.000 удица!
“Једног поподнева пецали смо у друштву наших рођака; били смо потпуно безвољни, рибе нису нимало обраћале пажњу на нас. Онда је стигла баба, затражила је да јој дају штап, па је села баш на оно место где смо били ми, отпочела да пеца, док смо је гледали у неверици: Изгледало је као да има магнет на удици!”.
Била је маштовита жена која је у себи брижљиво одгајала дете. У данима мира често му је дозвољавала да се слободно изрази и тада би правила разне приредбе и маскенбале по кући у којима је уживала многобројна породица и њихови гости.
Била је брижљива мајка и бака која је мислила на своју децу.
Бенито Мусолини је чак једном подсмешљиво рекао да се са њом нема о чему разговарати без о болести и њеној деци. Али Мусолини није знао да је то у крви сваке праве Црногорке и да је њима породица на првом месту. Да је то важније и од свих послова које је имала као краљица.
А могло се разговарати са нашом Јеленом, јер била је изузетно садржајна личност. Њена душа је одувек била наклоњена уметности и учењу, тако да је имала образовање из различитих области. Говорила је неколико језика, свирала клавир, бавила се сликарством.
У историји постоји податак да су у “богатој колекцији слика турског султана биле и две њене слике, које му је она лично послала, касније, као принцеза од Напуља – значи, пошто се удала за италијанског престолонаследника.”
Познато је и то да је веома волела архитектуру и да је она направила скицу за споменик владици Данилу, родоначелнику династије Петровића, који се и данас налази на Орловом кршу изнад Цетиња.
Нажалост, ни краљевска породица није заштићена од несрећа. Или каткад не желе да буду заштићени. Такав је био краљевски пар Јелена и Виктор. Мали је простор за сва њихова хумана дела, али је за похвалу што су и у њима били једно уз друго. Њих двоје заједно, заједно са својим народом. Колики год да је папир не може а да се не помене несрећа у јужној Италији и граду Месина. Земљотрес је био крајем 1908. године и сматра се најразорнијим земљотресом у Европи у 20. веку.
Сазнавши за несрећу краљ и краљица су оставили децу, а њихово најмлађе дете је тада имало свега годину дана, и у Месини провели више од двадесет дана.
Подручје је било трусно и тло је још увек подрхтавало, доживевши шездесетак потреса сличног интезитета. Пар је био тамо. У сваком тренутку, уз свој народ, Јелена је превијала рањенике и јачала њихове сломљене душе. У историји је остало и записано да је од несреће спасила шестомесечну девојчицу. У Месини је подигнут мермерни споменик посвећен Јелени.
Била је све што је живот тражио у срећним и несрећним околностима. Превијала је рањенике, храбрила невољнике, спашавала децу и порађала породиље. Била је све и онолико колико јој је снага дозвољавала.
Постоје разне анегдоте о њеним доброчинствима. При повратку из риболова, једном је срела девојчицу коју је раније виђала да плете.
На краљичино питање да ли је познаје, девојчица је одговорила: “Да, ви сте краљица”. “А да ли би умела да исплетеш пар чарапа за мене?”, наставила је Јелена.
“Наравно госпођо”, одговорила је девојчица. “Добро”, рече краљица, “онда ми их исплети и пошаљи у палату”. Неколико дана касније стигле су чарапе а краљица је девојчици на поклон послала две свилене чарапе, једну пуну слаткиша а другу пуну новца. Сутрадан је од девојчице примила следеће писмо: “Ваш поклон ме је веома расплакао. Мој отац је узео новац, мој брат слаткише, а моја мајка свилене чарапе”.
