Према православном учењу, све што су прорекли и предсказали старозавјетни пророци првенствено се односило на Рођење Господа Христа од Дјеве Марије. То нас доводи до закључка да се Дјева Марија јавља и као врхунац и као крај старозавјетних пророштава. У свјетлости Новога завјета, у којем се много јасније и очигледније види спаситељски наум Божији и тајна домостроја спасења, Свети Оци су, у својој просвјетљености, примјећивали и појашњавали одређена старозавјетна мјеста, приписујући им праобразни карактер. Свети Андреј Критски пише: ,,У свему, уопште у Светом писму, пажљиви читалац видјеће доказе који се тичу Пресвете Дјеве Марије”.
На Рођење Еве од Адама, Свети Оци гледају као на праслику рођења Спаситеља Господа Исуса Христа од Пречисте Дјеве Марије. Бог, Који је у почетку створио Еву од ребра Адамовог (1.Мојс.2,21–22), није повриједио Адама, него га је сачувао неповријеђеним и цијелим. И када је благоизволио да дође да спаси човјека, дошао је у свијет у тијелу које је примио од Пречисте Дјеве Марије, и родивши се од Ње, сачувао ју је цијелом и неповријеђеном. И тамо и овдје дејствује Бог. Затим, Нојев ковчег – лађа којом се старозавјетни патријарх Ноје спасио од свеопштег потопа (1.Мојс.6), представља Пресвету Богородицу. У ковчег се смјестио Ноје са својом породицом и паровима свих животиња и тако се спасио од потопа. У утробу Свете Дјеве смјестио се Бог, који је дошао да спаси људе од потопа гријеха, и сама Дјева постала је уточиште за хришћане. Лествица коју је у сну видио патријарх Јаков и која је спајала небо и земљу, по којој су узлазили и силазили Анђели, на чијем врху је стајао Бог (1.Мојс. 28. 11-23), такође символизује Пресвету Богомајку. Родивши Бога у тијелу, Она је сјединила небо са земљом. Никако се не смије изоставити чувени, добро познати праобраз Свете Богородице, гдје Она представља Купину која гори а не сагоријева (2.Мојс.3,1-2). Ово Мојсијево виђење на брду Хорив, тајанствено јавља будућу величанствену и несхватљиву Тајну – Огањ Божанства Христос, боравио је у утроби Свете Дјеве, но није је спалио, јер бјеше утроба Њена предочишћена Духом Светим (Лк.1,35) и Њено чудесно вјечнодјевство. Чудесни жезал (штап) Аронов, који је напупио и процвјетао и донио плод (4.Мојс.17,8), јесте образац Пречисте Владарке Богородице, која је бесјемено зачела Сина Божијег и родила Га Оваплоћеног без мужа.
Сви ови, и многи други праобрази Пресвете Богородице, као што су: раздјељење Црвеног мора, скинија и ковчег завјета, руно Гедеоново, огњена пећ…, били су само сјенка онога што ће доћи. Доласком Спаситеља свијета, Исуса Христа, Његовим рођењем од Дјеве Марије, испуњују се сви ти праобрази и сва пророштва, као сјенке замијењени су самим обличјем ствари (Јевр. 10,1).
Помињање Пресвете Богородице у Новом завјету
У Новом завјету се о Пресветој Дјеви Марији, Мајци Исуса Христа, говори релативно мало. Од четворице јеванђелиста, само двојица, и то Матеј и Лука, говоре о рођењу Спаситеља у Витлејему, а то значи да помињу и Његову Мајку, када говоре о спољашњим околностима и приликама у којима се тај догађај збио. Јеванђелист Марко ни на једном мјесту не помиње Пресвету Дјеву, док се у Јовановом јеванђељу Она помиње само у два наврата: на самом почетку, у причи о свадби у Кани Галилејској, гдје се заузела код свог Сина да помогне домаћинима, којима је у једном моменту понестало вина, и други пут, на самом крају Јеванђеља, када је, скрхана болом, стајала под крстом на којем је био разапет Њен љубљени Син.
У Дјелима апостолским, Пресвета Богородица се помиње само једанпут, и то у првој глави, гдје је казано да су ученици Христови били заједно на молитви са женама и са Маријом, Мајком Исусовом. У свим осталим књигама Новог завјета, о Дјеви Марији, ништа није казано. Из ових чињеница, свој први и основни аргумент изводе сви они који у томе – пошто поштовање Мајке Божије заузима огромно, и може се рећи средишње мјесто у животу Цркве – виде нешто што представља познији ,,нанос“ у хришћанству, који је стран учењу и духу Цркве. Овом аргументу су још у XVI вијеку прибјегли протестанти, јер су сматрали да поштовање и поклоњење, које се у хришћанству указује Матери Божјој, нема свога основа у Светом писму, те зато представља идолопоклонство. Као примјер наводе црквено прослављање празника: Рођења Богоматере, Њеног Ваведења у храм, и празник Њеног Успења, који су, самим тим што се не спомињу у Светом писму, производ људске измишљотине стране правом и истинском учењу Цркве. Међутим, вјера Цркве у догађаје казиване Светим предањем (овде о Богоматери) није пука измишљотина већ је то истинско искуство (доживљај) Цркве од Њеног оснивања. На врло лијеп начин, о овом ,,проблему” говори велики литургичар XX вијека, протојереј Александар Шмеман када каже да: ,,Чак и кад наша вјера у Христа не би ништа знала о Његовој Мајци, осим тога да је постојала, само то сазнање било би довољно да у Њој препознамо, да у Њеном лику сагледамо, да у нашој вјери и у нашем срцу откријемо све оно што је Црква Христова, за протекле двије хиљаде година, препознала и открила у лику Мајке Божје… и заиста, пред нама стоји само једна могућност, само један једини избор: приђите, окусите и сами одлучите о чему се ту ради – о миту или о истини.”
