У БиХ је све наопако. И то одавно. И све се свакодневно изврће наопако. Али наопака теза о српском фашизму која се безмало пуне три деценије пласира из политичког Сарајева, а коју гаје и подржавају и поједини аутошовинисти и скрибомани из Калиновика и Босанског Петровца, нешто је најбезобразније, најзлурадије и најболесније у јавном простору ове земље.
Не може се нико посебно издвојити као лучоноша те болесне тезе, али тврдње о геноцидном и фашистичком карактеру Срба пале су на и те како плодно тло у „већем бх. ентитету“ о чему најбоље свједочи чињеница да је све више оних који се и не труде да у било какву обланду умотају своју мржњу према Србима и Републици Српској.
Да будемо јасни, није да с друге стране нема идиота који на идентичан начин трују јавни простор, а осјећају се или представљају као национални душебрижници. Такви нека се препознају у оном неименованом лику из вица који се јавио на телефон незадовољном потрошачу:
– Хало, је ли то електрично?!
– Није, погријешили сте, ово је комунално?
– Е је*ем и вама матер!
И то је за овај текст довољно о српским идиотима, јер свакако нису тема они, већ умоболници који свакодневно на најгрозоморније начине пљују по страдалничкој српској историји и слободарској традицији. Умоболници, да, јер је безобразлук блага ријеч за тврдње да су фашисти потомци и сународници стотина хиљада жртава бачених у пребиловачку и бројне друге херцеговачке јаме, уморених у безданима Јадовна, Велебита и Пага, покланих у Мотикама и Шарговцу или дотучених србосјецима у Јасеновцу?!
Зар није злочин ћутати и не питати злобнике који износе такве тврдње колико имена попут Јосип и Јусуф је уклесано на партизанским споменицима расутим широм БиХ, а колико пута више је Јована и Стевана страдалих од фашистичке руке?!
Зар није врхунац лицемјерја у тренуцима обиљежавања страдања у Доњој Градини када свакога са здравим разумом подилази језа од присјећања на размјере јасеновачког злочина, по друштвеним мрежама постављати питање зашто нико не ода почаст Бошњацима страдалим у Јасеновцу?! Такво лицемјерје заслужује само бруталан одговор у виду питања – којим Бошњацима: оним који су страдали зато што су Бошњаци или зато што су усташе? Цијеним да је ових других много више!
Елем, антифашизам је укоријењен у свијести српског народа и зато само ријетки Срби споре да се у Сребреници догодило нешто чега треба да се стиди свако ко има имало образа и части. Али историја не почиње у јулу 1995. године и зато Срби имају чиме да се поносе и има шта да им служи на част. У првом реду то што су били и што су још увијек на истој страни историје са једином земљом на свијету у којој се величанственом војном парадом обиљежава и прославља Дан побједе над фашизмом.