Вијест да је у Будви данас приведен црногорски бизнисмен Бранислав Брано Мићуновић шокирала је не само црногорску, већ и јавност у цијелом региону, с обзиром на то да је ријеч о човјеку за којег деценијама већ важи правило да се његово име не изговара олако, оцјењују медији.
Од тренутка када су кренуле приче о томе да је Црна Гора „шверцерска Мека“, име овог Никшићанина је у подгоричким и регионалним медијима пмињано заједно са Милом и Ацом Ðукановићем, Веселином Баровићем, Ратком Кнежевићем, Станком Суботићем…
Име Брана Мићуновића је први пут у медије доспјело када је 1983. године у Њемачкој убијен Стјепан Ðурековић, бивши директор маркетинга хрватске Ине, а за чије убиство су много година касније на доживотне робије у Њемачкој осуђени бивши припадници југословенске тајне полиције Јосип Перковић и Здравко Мустач.
Мићуновић, званично, није припадао ниједној политичкој партији, што не значи да је био политички пасиван.
У јесен 1992. године, пренијели су тада медији, није му се допала идеја да Војислав Шешељ у Никшићу одржи страначки скуп, па га је са својом дружином чекао на прилазу граду.
Митинг радикала није одржан.
Десет година касније, 2002. године, Шешељ га је оптужио за умијешаност у криминал и убиства Горана Жугића, савјетника црногорског предсједника за безбједност.
Шешељ је, како су пренијели медији, тада рекао да је Мићуновић толико моћан да је „прави предсједник Црне Горе“, који „држи у шаци“ и самог Мила Ðукановића.
Мићуновић је, према писању медија, у вријеме НАТО бомбардовања штитио тадашњег лидера ДС-а Зорана Ðинђића, који је то вријеме провео у Црној Гори.
Иначе, када год су медији покушавали да објасне мрежу организованог криминала која дрма Балканом и шире, готово у сваком тексту Брано Мићуновић је био на првом мјесту, представљући га као човјека од којег све зависи, као и да има и своју војску.
Сам Мићуновић је у ријетким изјавама себе представљао као „жестоког момка“ са асфалта који се почетком деведесетих вратио у отаџбину у намјери да помогне остваривању националних интереса. До тада је на по западним метрополама бранио елиту од како је говорио „албанске и друге мафије“.
Био је припадник елитне 63. падобранске бригаде некадашње ЈНА и студент економије у Новом Саду.
Прије двадесетак година био је оптужен за двоструко убиство у Подгорици, провео је неко вријеме у затвору у Спужу, али је ослобођен због недостатка доказа.
Иако се представљао као „Титов пионир“, Мићуновић је био активан у пројекту осамостаљивања Црне Горе.
Његови пријатељи су били припадници разних паравојних јединица у бишој Југославији Ðорђе Божовић Гишка, који је погинуо још 1991. године код Госпића, Жељко Ражнатовић Аркан, Ратко Ðокић, Дуги Лаиновић, Ћента, па Бранислав Бата Шарановић, који је прије пар година страдао у уличном обрачуну.
У давнашњем интервјуу подгоричкој „Ревији Д“, мајка покојног Гишке, Милена, означила је Мићуновића као јединог правог пријатеља породице, који јој се увијек нашао при руци, али је нагласила да јој је јасно зашто он не долази више у Србију.
„Овде би га одмах убили, не смије да дође. Има много тешких прича о њему, али он људима много помаже и многе жели да заштити“, рекла је Милена.
О Мићуновићевој помоћи ФК Сутјеска писала је и београдска штампа својевремено.
Том клубу је помогао да уђе у елитно такмичење у доба СР Југославије, па је дуго важио за предсједника и власника тог клуба, а он сам је рекао да ту ничега није било него да је само изгубио новац.
Тврдио је да је хуманитарац, који у Црној Гори збријава избјегле.
Медији су га у том периоду називали „неформалним краљем српско-црногорског фудбала“ и да контролише све токове новца у фудбалу било кроз клубове, било кроз Савез.
Повезиван је и са Звезданом Терзићем, некадашњим директором ОФК „Београда“ и првим предсједником ФС Србије, а сада Црвене звезде, што су обојица више пута потврдили.
Прије тога Мићуновић се бавио угоститељством и имао је бројне клубове и коцкарнице на црногорском приморју, кроз које су прошли многи локални политичари и предузетници.
Имао је пекару, пицерију, казина у хотелу „Црна Гора“ у Подгорици и у „Маестралу“ у Пржном, а његова је била и некада највећа дискотека на Балкану – будвански „Трокадеро“.
Виђао се с покојним предсједникм СРЈ и Србије Слободаном Милошевић и био пријатељ са низом политичара из тог времена, које је, како је говорио, чак узимао у заштиту од Милошевића.
У медијско-оперативној истрази против „Шарићевог наркоклана“ дошло се и до имена Мићуновића, али ништа више од тога.
О Мићуновићу се посљедњи пут највише писало 2017. када је оженио сина Ðорђа, а на луксузној свадби су међу многобројним званицама били и припадни
