Један од највећих фудбалера свих времена Дијего Армандо Марадона је умро у 60. години, јављају аргентински медији.

Његово срце није издржало након недавне операције и цео свет је завијен у црно због огласка иконе најлепше игре на свету. Марадона је гостовао и у Србији неколико пута, а 2012. је описао неке од својих успомена из наше земље.

– Одлично памтим гостовања у вашем главном граду, са Барселоном 1982. када смо играли против Црвене звезде, и 2005, када сам посетио мог великог пријатеља Емира Kустурицу. Јако сте гостољубив народ, моје пријатељство са доктором Јовановићем остаће за цео живот. Истог дана смо дошли у Ал Васл, дружили се, сарађивали, ја сам, нажалост, отишао, а Дејан је продужио уговор. Желим му све најбоље – поручио је Ел Пибе тада у разговору за “Блиц”.

Остао му је у сећању спектакуларан гол лоб ударцем на “Маракани”.

– Памтим да је голман Црвене звезде (Александар Стојановић, прим. аут.) много изашао испред гол-линије, али ко му је крив, био је то један од мојих најефектнијих, али не и најдражих голова у каријери.

Није заборавио меч против Југославије 1990. са Мондијала у Италији.

– Не, ценим ваш фудбал, била је то велика утакмица, нервирао сам се када ми је Ивковић одбранио пенал, на срећу, прошли смо тада у полуфинале. Из те генерације памтим Драгана Стојковића Пиксија, често питам Дејана за њега. Ух, какав је то фантастичан фудбалер био, тако је играо и кретао се тереном, да је то изгледало као кад плешете са најлепшом девојком. Био је мегазвезда! Ценио сам и тадашњег капитена Златка Вујовића, али и Срећка Kатанеца, с којим сам се дружио у Емиратима док је обављао функцију селектора. Рекао сам му да је био груб играч.

Kолико је Емир Kустурица у филму „Марадона” успео да дочара ваш лик?

– Потпуно верно. Много је о мени написано књига и снимљено материјала, углавном су ме представљали као лошег момка, али једино је мој велики пријатељ Kустурица то урадио из срца, онако какав ја заправо јесам. Одушевљен сам Емиром, јако га ценим, време проведено с њим за мене је изузетно искуство.

Дотакао се и Новака Ђоковића.

– То је врло симпатична прича. Моји сарадници у стручном штабу, Роберто Трото и др Дејан Јовановић често су играли тенис, први је био Дел Потро, а други Ђоковић и толико су створили ривалитет, да сам предложио Јовановићу: „Па хајде доведи Ђоковића да га упознам”. Дејан је успео у томе, у Абу Дабију смо играли тенис 20 минута, и ја просто нисам видео лоптице у том мечу. Изгубио сам, боже, како игра тај Новак! Будите поносни што имате таквог човека и спортисту. Он је скроман, природан, сјајан човек, била ми је велика част што сам га упознао. Уговорили смо и реванш, али на мом, фудбалском терену.

Објаснио је тада Дијего како види данашњи фудбал.

– Нема ту великих промена, једино што се игра брже, врхунски спортиста мора да има страховиту интелигенцију, не само физичку предиспозицију. Ја данас као тренер приликом изласка на терен увек прескочим линију и прекрстим се, јер нико не треба осим фудбалера да гази траву. Поштујем терен, играче, фудбал као игру. Играчи су главне звезде, све дајем за њих, али и тражим. Најважнија ми је њихова здравствена заштита, да имају здраве зубе, а онда све долази редом – закључио је велики Марадона тада.

Нека је вечна слава легенди.