Трачарење има лошу репутацију, али научници ову појаву виде као нужни елемент функционисања људске заједнице. Па зашто не можемо да одолимо трачарењу?

Трачарење не спада баш у лијепо понашање, није ни нарочито морално, али је сасвим људски. Нова студија показала је да је трачарење много чешће, али и много мање злобно него што обично мислимо.

Социолози чак трачарење виде као неку врсту “социјалног лијепка” који помаже ширењу информација кроз одређену друштвену групу, ствара осјећај јединства и повезаности и штити људе од потенцијалних “лоших момака”.

Научници са Универзитета у Риверсајду у Калифорнији пратили су колико трачаримо, о чему и на који начин.

Испоставило се да просјечна особа у овој активности проведе скоро сат времена у току дана, али и да нико није толико “фин и добар” да баш увијек може да одоли и остане “изнад ситуације” не упуштајући се у ширење гласина.

Током истраживања, тим психолога и социолога ставио је на пробу уобичајене претпоставке о трачарењу, спроводећи експеримент током којег је 467 добровољаца оба пола опремљено уређајима за снимање разговора, који су насумице биљежили дјелове конверзација током дана, тако да је у просјеку забиљежено око 10 одсто укупног разговора испитаника.

Међу 269 жена и 198 мушкарца, забиљежена су 4.003 “трачарска сегмента разговора”, током посматраног периода који је трајао између два и пет дана.

Испоставило се да су испитаници у просјеку трачарили 52 минута дневно, а анализа садржаја показала је да људи углавном трачаре о особама које познају, а не о славним личностима.

Показало се да жене стварно трачаре малчице више него мушкарци, али оне чешће говоре ствари које су психолози окарактерисали као “неутралне”, што значи да жене просто размјењују информације, без негативних примједби или осуђивања.

Доминантна форма оговарања је управо то – неутрално, али показало се да ако трачарење није неутрално, двапут чешће некога “олајавамо” и говоримо ружне ствари о њему, него што смо спремни да о некоме говоримо лијепо.

Нарочито су негативним коментарима склони млађи људи, али теорија о томе да добростојећи, образовани људи мање трачаре је пала у воду.

Ранија истраживања показала су да се начин на који видимо, и начин на који наш мозак перцеприра лица мијењају у зависности од трача који смо чули о особи коју гледамо, тако да трачарење има и “заштитни ефекат”, пружајући нам информације о томе да ли је особа вриједна повјерења или нам може нашкодити.

Другим ријечима, биолошки смо програмирани да трачеве користимо и на њх реагујемо, у складу са околностима, пише “Daily Mail”.